FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Теофил Панчић

Једна ноторна аутобуска линија београдског превоза поново је, као деведесетих, жива мера нашег срозавања

Постоји милион милиона разлога због којих би Ове требало што пре најурити са места где могу активно да праве штету (а то је отприлике свако место), али можда би их се све могло сублимирати у један универзални, свеобјашњавајући Сверазлог: они су у стању и чекић да покваре. Не, погрешно формулисано: бити „у стању" значило би трудити се да поквариш чекић, па у томе успети. Ови, међутим, јок: они бесповратно покваре чекић сасвим спонтано, несвесно, и то чим га узму у руке. Одмах се, јадан, смежура и увене. Како може чекић да се смежура? Немам појма. Претпостављам да кожом луче неку посебну хемикалију која га разблићка и направи га на ништа, а да тога углавном нису ни свесни.

Како то изгледа у пракси? Сигуран сам да би свако од читајућих могао да наведе прегршт примера из свог окружења; тако и ја бирам онај који гледам сваког дана. Али, најпре мали увод. Једном давно, има томе можда и двадесетак година, објавио сам у овим новинама текст Осамдесеттројка. Изашао је у рубрици Време уживања, иако баш и није био хедонистички, напротив; имају разни аутори у овим новинама тај обичај: да се у "Времену уживања" пожале на нешто што им није нимало пријатно, али их слободна Ich-форма те рубрике ваби на оглашавање. Е, тако сам и ја писао о ноторној линији 83 београдског ГСП-а, тврдећи да је она по много чему мера наше пропасти: у распаднутом граду по излоканим улицама возе кршеви од аутобуса, а они на линији 83 некако су још распаднутији и крнтија- стији од других, а сама је линија још гора и непоузданија од оних с којима би се могла поредити. Ред вожње је био за спрдњу, у бусевима је било мрачно, хладно и бучно. Другим речима, осамдесеттројка је била нековрсна жива, покретна метафора: када се она иоле упристоји, тврдио сам тада, и за овај град и ову земљу биће неке наде.

Онда су наступиле двехиљадите, штошта у нашим животима полако се – за многе укусе одвише полако, али ипак – упристојавало, па је у неком тренутку на ред дошао и градски превоз; а у оквиру градског превоза, мада, дакако, међу последњима, и осамдесеттројка. Постепено је постајало могуће, па онда и стварно, барем повремено, затим често, а напокон и стално да аутобуси, чак и на тој линији, буду чисти(ји), светли(ји), загрејани, климатизовани, и да возе по возном реду. Ти аутобуси су, да се разумемо, увек, чак и у најгорим временима суморних деведесетих, били „велики", тзв. хармонике: таква је то линија, дугачка је, сложена, повезује „стратешке" крајеве, пролази кроз многе градске неуралгичне тачке, напросто је једна од „кичмених" линија, било би бизарно слати тамо малецке аутобусе-играчке. То је правило строго поштовано чак и у доба свеопштег распада, камоли доцније, у време постепеног опоравка.

Све у свему, најкасније тамо негде од средине прве деценије овог века, на свој сам стари текст са именом те линије могао да гледам као на дражесно-морбидну архивску ствар, документ једног грозног, неповратног времена.

А онда су дошли Ови. И почели да преузимају ствари у своје руке, једну по једну. И свака би се, гле, показала као лако поквариви чекић: како би је дохватили, почело би размекшавање. Није прошло много, и једва некако упристојени (бео)градски превоз постајао је све лошији, непоузданији, аљкавији, гужвастији; укратко, из недеље у недељу би све више подсећао на себе из деведесетих, као некакав суманути ретро фрик шоу. Није прошло много, и ето се и осамдесеттројка свим својим редовним и повременим клијентима наочиглед кварила и пропадала, и убрзо је ухватила онај стари, некадашњи замах, што ће рећи да је у неком тренутку (ценим да је то било пре око две године) опет постала видљиво, упадљиво гора од других, а упоредивих линија (које су, наравно, такође пропале). Поласци су се проредили, возила су била све грознија, возни ред је поново постао неслана шала; док чекате осамдесеттројку, поново бисте, као у Она времена, нотирали како прођу и по три-четири буса са неке друге линије (рецимо 16, 17, 18, 45 етц.) док се не доклати ваша тужна рага Росинанта на излизаним гумама. Чекајући је с апсурдном, мазохистичком упорношћу као да чекам јебеног Годоа, помишљао сам: океј, то је то, ето нас опет на дну.

Али, преварио сам се. Ови су Мајстори (не мислим на возаче) ипак непревазиђени и непревазиђиви, они увек могу даље, ниже, дубље. Пре неких два или три месеца, са линије 83 нестали су волшебно сви „хармоника" аутобуси, и замењени су оним мањим, што би се рекло „локалима". Такве нисмо виђали на тој траси ни деведесет друге-треће, у време тоталне несташице бензина и милијардерске хиперинфлације! Ова екипа је, међутим, скрцкала чекић до краја, а линију 83 на известан начин преполовила: сад би могла да се зове линија 41 и по, то јој је мера.

Да ли је ово крај приче? Нажалост, није. Приметио сам један наизглед паранормалан феномен: иако су аутобуси мањи, а не би се рекло ни да су учесталији него раније, чини ми се да је у њима све мање гужве. Како је то могуће? Лако: људи напросто одустају. Избегавају је. Не рачунају на њу ако не морају. Траже друге алтернативе. Да се не лажемо, и ја то све чешће радим.

Шта нам то говори? Да је то начин на који се добар део Србије понаша покушавајући да преживи под Овима: прави се мртва, мигољи се, избегава сусрет, камоли конфронтацију. Кад угледа безнадежно покварен чекић, пређе на неки који још како-тако ради, надајући се да неће ваљда и тај да скењају до краја. А хоће, без бриге. Јер избегавање није решење: треба им без пардона узети чекић из руку, све друго је недостојно измотавање.

Време