FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Споразум УН о односу према мигрантима не само да узбуђује духове десничара, него због њега већ падају и владе – као у Белгији.* У Мароку је Споразум ипак потписан. Али шта заправо пише у њему?

Представници 164 државе присутни овог понедељка у Маракешу, прихватили су Глобални споразум о миграцији. Немачку је представљала канцеларка Ангела Меркел, а и многе друге земље су на дводневну конференцију УН о миграцији послале своје председнике држава или влада како би истакле значај тог Споразума.

Ипак, многе земље су послале само министре, Јапан и Лаос чак помоћнике министра. Јер, око мало којег документа УН се подигла толика прашина и чује се толико нетачних тврдњи. Тако се ове недеље (9.12.) распала владајућа коалиција Белгије јер је националистичка странка Фламанаца категорички одбијала Споразум. У Естонији је тај споразум такође велики проблем за тамошњу коалицију. Сједињене Америчке Државе нису хтеле да учествују ни у преговорима око његовог доношења.

Аустрија, Пољска, Чешка или Мађарска потпуно одбијају Споразум који би, како тврди и националистичка десница „широм отворио врата" мигрантима и потписнике наводно присилио да прихвати баш свакога ко им дође на границу. Медији екстремне деснице пишу о „милионима миграната" који ће сад доћи у њихову земљу и како је овим споразумом њихова држава присиљена да свима њима пружи смештај, радно место, новчану помоћ...

„Молим вас, не причајте којешта!"

Зато је и генерлани секретар УН, Антонио Гутереш у Маракешу позвао да се схвати шта овај Споразум заправо значи и да се коначно прекине са митовима и празним причама. Kада је реч о Европи, чак и ако се сад заборави како становништво многих европских земаља стари и практично одумире, она ионако није главни циљ миграната.

Увјерљива већина од око 250 милиона људи који су из неког разлога морали напустити своје домове нови дом траже негде на јужној земљиној полулопти, а овај Споразум је само међународни договор о заједничком односу и поступку према мигрантима.

Већ у преамбули Споразума се наглашава разлика између миграната и избеглица: о избеглицама постоје повеље и споразуми, али ово је споразум који жели да регулише однос према мигрантима. Исто тако, констатује се да споразум није правно обавезујући и не доводи у питање сувереност појединачне земље и њена одлука о прихватању – или неприхватању досељеника.

Додуше, у 8. тачки преамбуле се наводи и визија аутора Споразума која се можда не допада националистима, а то је да су управо мигранти и досељеници „извор напретка, иновација и трајног развоја у нашем глобализованом свету". Али опет: не доводи се у питање право држава да имају и другачији став, него се само жели помоћи и мигрантима и земљама које су спремне да их прихвате. Тим више што се заједничким снагама и мигрантима жели објаснити како нелегална миграција доноси само смртну опасност, а међу главним циљевима Споразума се наводи и заједничка борба против кријумчара људи.

Само најосновнија права

Дакле, ако нека земља прихвати мигранте, онда овај Споразум помаже у њиховој интеграцији у друштво. У њему се подсећа на елементарна људска права, на обавезе које према људима без обзира на пол, веру или порекло, али се и указује потреба посебне бриге према малолетницима међу мигрантима – мање или више све што је само по себи разумљиво за све развијене земље Европе.

Од осталих права, Споразумом жели да се мигрантима осигура начело равноправности, комуникација на језику којег ће разумети, могућност контакта са конзуларним представништвима, основна здравствена заштита и основно образовање за децу школског узраста, што је и иначе један од главних циљева УН.

Споразум пише и о потреби да се мигрантима не ограничава слобода кретања, а ако се то чини, у њему се само тражи да се мигрантима на разумљив начин објасни, зашто је то било неопходно.

Марокко УН-Мигратионспакт ин Марракесцх (Реутерс/А. Мокхтари)
Kонфренција УН о миграцијама, Маракеш, 10.12.2018.

У Споразуму много пише и о прикупљању података о мигрантима, о потреби да сви имају личне исправе како би се могло знати ко су они и у свему томе такође се тежи сарадњи између држава - управо ту је у прошлости било озбиљних пропуста који су водили до угрожавања сигурности. Kонстатује се да је проблем миграција нешто што ни једна земља не може савладати сама и жели међународну сарадњу не само за безбедност миграната, него и у заштити и надзору државних граница.

Може се само заједнички

Споразум полази од тога да миграција није неповратни процес: предвиђа се и сарадња за „сигуран и достојанствен" повратак миграната, а дефинишу се и важан детаљи као што је новчани трансфер у земље из којих најчешће долазе мигранти. Јер искуство је показало да су управо такве индивидуалне дознаке важнији инструмент помоћи у развоју. Због тога ће се намет на такве дознаке ограничити на највише 3 одсто од суме коај се шаље кући, јер тренутно се дознаке за неке земље Африке плаћају готово 10 одсто суме.

Наравно, поставља се питање зашто се уопште и потписивао овај Споразум од 31 странице густо писаног текста кад се већ унапред упозорава како он није „правно обавезујући"? Разлог је пре свега чињеница да су миграције нешто што обележава нашу цивилизацију и да ће их бити све више – не само због рата него на пример и због климатских промена. У споразуму је изражена жеља да се ту уведе мало реда и подсети како су и мигранти људска бића, а ту је и напор да државе света заједнички прихвате овај изазов.

Аутор Давид Ел

DW

-------------

* С.А. Исправка текста : 

- Никаква Белгијска влада није пала! 

Него је Белгијски премијер Шарл Мишел "реконструисао" владу након што је водећа странка у владајућој коалицији саопштила да неће подржати приступање Белгије пакту УН о миграцијама. 

После неколико дана на ивици распада, влада десног центра је одлучила да настави без партије Н-ВА. Њен лидер Барт де Вевер је рекао да „не може да се сагласи с пактом“.Мишел је у септембру пред УН рекао да ће подржати пакт на састанку у Маракешу у понедељак. 

Без Н-ВА Мишелу остаје мањинска влада либерала и демо-хришћана што ће отежати управљање земљом. И то је то. А данас је Белгија још како парафирала уговор. 

- Текст је и материјално непотпун, дакле од 193 земаља, 160 се сагласило са "споразумом".