FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Kенан Малик 

„Можемо ли да га позајмимо?“, питао је Гери Линекер у априлу ове године мислећи на „харизмтичног, бистрог и храброг“ Емануела Макрона./1/ Овај британски ТВ водитељ је тиме изразио опште дивљење према француском председнику. „Његова основна порука француским грађанима“, приметио је либерал-демократа Винс Kејбл,/2/ „своди се на исту формулу коју нудимо ја и моја партија“. У Ле Монду, Тони Блер није штедео комплименте за Макронову „запањујућу идеолошку јасноћу“./3/

Само шест месеци касније Макрон оставља сасвим другачији утисак. Протести гилетс јаунес (жутих прслука) говоре о дубоком ресантиману многих француских грађана. Оно што је почело као побуна против повећања пореза на гориво, убрзо је мутирало у изазов председниковом ауторитету./4/ Упркос насиљу, демонстранти још увек уживају подршку јавности, док је Макронова популарност нижа него икада./5/

Протести жутих прслука се односе на многе теме специфичне за Француску. Али криза са којом се Макрон суочава пуно говори и о ширем незадовољству и комешању у Европи, од мера штедње до бреxита.

Kада је Маркон дошао на власт, слављен је као противник популизма. /6/Ово гледиште се заснивало на чињеници да је на председничким изборима поразио Марин ле Пен, али и на уверењу да су западне земље у опасности да снаге рационалног центра буду превладане од стране атавистичких сила популистичког екстремизма.

Винс Kејбл је тада тврдио да су француски грађани „разочарани традиционалном десницом и традиционалном левицом“ и да желе „нешто друго, умереније, политику средњег пута“. Оно што је разочарало људе, међутим, нису само традиционална левица и десница, већ сâм политички систем који се упорно оглушује о њихове потребе и интересе. Макрон је са својим патрицијским ставом и тачеристичким реформама то само додатно погоршао.

Популизам се састоји од два елемента. Један је незадовољство традиционалним политичким партијама и институцијама, док је други конкретна политичка артикулација овог незадовољства. Непријатељски став према популизму у великој мери се заснива на непријатељском ставу према том незадовољству. Многи одбацују незадовољнике као необразоване или пуне предрасуда, а њихове захтеве сматрају назадним или неразумним.

Али није неразумно популистичко незадовољство, већ су то политике и инстититуције које га производе. Ради се о политикама које су увећале неједнакост и смањиле стандард живота и о институцијама које су искључиле људе из процеса политичког одлучивања. Пуно се говори о политичарима који су „изгубили додир са реалношћу“. То најбоље илуструје чињеница да скоро читаву деценију политичари више брину о популизму, него о политикама које изазивају незадовољство грађана. Макрону се пребацује да се понаша као краљ, али велики део дебате о популизму одише презиром према грађанима.

Често се поставља питање да ли је незадовољство изазвано пре свега економским или културалним факторима. Слоган „Све је економија, глупане“ све више уступа место слогану „Све је култура, буразеру“. И заиста, многи коментатори тврде да је незадовољство људи пре свега одраз осећања културалног губитка због имиграције.

Ипак, француски протести показују да је однос економског и културалног знатно сложенији. Непосредни повод за протесте био је економски – подизање цене горива. Протести су били и израз беса због опадања животног стандарда радничке класе широм Европе. Али људе не брину само стагнирање плата и укидање јавних услуга, већ и губитак моћи да утичу на политике које обликују њихове животе. Материјална оскудица сагледава се кроз призму губитка политичког гласа.

Опадање моћи радничке класе и радничких покрета допринело је прикривању економских и политичких узрока друштвених проблема. Друштвена питања се више не преламају кроз призму класе, већ кроз призму културе. Раднички проблеми се све мање виде као резултат класне политике, а све више као производ културалног губитка. Kултурални Други, било мигранти или муслимани, све више се препознају као претња радничкој класи. То је екстремној десници омогућило да уобличи ово незадовољство и добије поверење гласача на изборима.

За сада, протести жутих прслука виде се пре као анархични, него као фашистички. Упадљиво је, међутим, да су најпотентнији француски протести у скорије време заобишли и политичке партије и радничке синдикате.

Питање које треба поставити није „Kако направити центристичку одбрану пред налетом популизма?“ већ „Kако незадовољство грађана учинити прогресивним?“ У супротном, левица ће остати по страни препуштајући главну улогу радикалној десници, или ће бити натерана, што се већ дешава, да промовише нелибералне идеје о имиграцији, култури и припадности. Kаква год била судбина жутих прслука, ово шире питање – ко ће обликовати незадовољство? – још увек чека одговор.

 

1.- https://twitter.com/GaryLineker?lang=en

2.- https://www.bbc.com/news/uk-politics-40680626

3 -https://www.lemonde.fr/idees/article/2017/05/12/tony-blair-what-emmanuel-macron-grasped_5126493_3232.html

4.-https://www.theguardian.com/world/2018/dec/05/france-wealth-tax-changes-gilets-jaunes-protests-president-macron

5.- https://www.theguardian.com/commentisfree/2018/nov/28/emmanuel-macron-populism-french-president

6.-https://www.theguardian.com/world/2017/may/07/emmanuel-macron-wins-french-presidency-marine-le-pen

The Guardian 09.12.2018.

Peščanik

***
Медији: Макронов говор није убедио жуте прслуке


Нови уступци које је председник Француске Емануел Макрон најавио у дуго очекиваном обраћању нацији тек треба да убеди покрет „жутих прслука“ који данас наставља мобилизацију док се јавности све више помиње нови простест у суботу, пренели су данас француски медији.

Многи Французи на друштвеним мрежама критикују од јутрос Макроново обраћање из Јелисијеске палате, најпре што је снимљен говор а не уживо, што они сматрају недостатком поштовања према грађанима.

Они постављају и питања како ће неки уступци бити спроведени јер се и даље „не дира у новчанике богаташа“.

Медији различито реагују, од листа Паризјен с насловом „Овог пута је одговорио“ до левичарског Либерасијона који иронично наводи: „Само мало смо вас разумели“.

Макрон, којег је гледало 21 милиона људи, обећао је низ уступака како би смирио кризу „жутих прслука“, међу којима повећање минималне зараде од 2019. године за 100 евра месечно као и разне олакшице за запослене и пензионере са малим примањима.

Многи стручњаци сматрају да ма колико Макронови уступци могу бити јаки, такве мере нису успеле да у потпуности смире бес грађана, који су од 17. новембра мобилисани широм земље, а сваке суботе организују протесте у великим градовима.

Жути прслуци наводе да јесу врата отворена с властима али да ће наставити да се боре.

Опозиција је такође била међу првима у реакцијама. Лидер радикалне левице Жан-Лик Меланшон већ је реаговао позивом на наставак протеста.

Председница екстремне деснице Марин Ле Пен је рекла да је добро што Макрон одустаје од неких пореза, али констатовала да председник не признаје да народ оспорова модел који он заговара, а то су „дивља глобализација, нелојална конкуренција, широко распрострањена слободна трговина и масовна имиграција“.

Председник синдиката ЦГТ Лоран Берже је рекао да Макрон није разумео бес јер је понудио краткорочна решења.

Са политичке стране, премијер Едуар Филип ће се данас обратити парламенту док су разни министри позвани да у медијима одговоре на питања грађана.

Макрон ће данас имати састанке с банкарским и представницима великих предузећа које ће замолити да учествују у заједничком напору ка решавању кризе, која се сматра највећом од његовог доласка на власт у мају 2017. године.

Danas