FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Николај Трубецкој

Човеков однос према култури свога народа може да буде доста различит. Kод Романогермана овај однос је одређен нарочитом психологијом, која се може назвати егоцентричком. «Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића. Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу бића којима овај човек припада, он сматра најсавршенијом.

Његова породица, његова сталеж, његов народ, његово племе, његова раса – бољи су од свих осталих, њима сличних» (1). Будући да су у целости прожети овом психологијом, Романогермани читаву своју оцену култура земљине кугле граде управо на њој. Зато су за њих могућна два вида односа према култури: или признање да највишу и најсавршенију културу у свету представља култура оног народа којем припада дати субјект који вреднује (Немац, Француз, итд), или признање да круну стварања не представља само појединачна варијанта, него читава група њој најсроднијих култура, створених заједничким радом свих романогерманских народа. Први се вид у Европи назива уским шовинизмом (немачким, француским итд.). Други вид би најтачније било означити као «општероманскогермански шовинизам». Међутим, «Романогермани су увек били толико наивно уверени у то како су само они – људи, да су себе називали «човечанством», своју културу – «општељудском цивилизацијом», и коначно, свој шовинизам – «космполитизам» (2).

Што се тиче нероманогерманских народа који су преузели «европску» културу, они обично заједно с културом прихватају од Романогермана и вредновање те културе, препуштајући се обмани неправилних термина «општељудска цивилизација» и «космополитизам», који маскирају уско етнографски садржај одговарајућих појмова. Благодарећи томе, код таквих народа оцена културе не гради се више на егоцентризму, него на својеврсном «ексцентризму», тачније – на «европоцентризму». О томе до каквих погибељних последица овај европоцентризам неминовно мора одвести све европеизиране нероманогермане, говорили смо на другом месту (3).

Интелигенција европеизираних нероманогерманских народа може се избавити од тих последица само ако изврши коренит преокрет у својој свести, у своме начину оцењивања културе, јасно разумевши како европска цивилизација није општечовечанска култура, већ само култура одређене етнографске личности, Романогермана, за које је она обавезна. Kао резултат овога преокрета морао би се из корена изменити однос европеизираних нероманогерманских народа према свим проблемима културе и стара европоцентричка оцена морала би да се замени новом, која ће почивати на сасвим новим основама.

Дужност сваког нероманскогерманског народа састоји се, у првом реду, у томе да превлада сваки сопствени егоцентризам, а затим да сачува себе од обмане «општечовечанске цивилизације», од стремљења да се по сваку цену постане «прави Европљанин». Тај задатак се може изразити двама афоризмима: «спознај самога себе» и «буди свој».

Борба са сопственим егоцентризмом могућа је само при самопознању. Истинито самопознање показаће човеку (или народу) његово право место у свету, показаће му да он није ни центар васионе, ни средиште земље. Али ће га ово самопознање одвести и ка схватању људске (или народне) природе уопште, ка разумевању како не само сам субјект који спознаје себе, већ ниједан други од њему сличних није ни центар ни врхунац. Схватањем своје сопствене природе човек или народ путем самопродубљивања самопознања долази до сазнања о једнакој вредности свих људи и народа. А закључак ових схватања јесте учвршћивање своје самобитности, тежња да се буде свој. И не само тежња, него и умеће. Јер онај који није упознао самога себе, не може, не уме да буде свој.
Једино савршено јасно и потпуно схвативши своју сопствену природу, своју суштину, човек је способан да остане самобитан, не долазећи ни на трен у противуречност са самим собом, не обмањујући ни себе ни друге. И само је у овом успстављању хармоније и целовитости личности и садржана највиша срећа која се може достићи на земљи. У томе је истовремено садржана и суштина моралности, јер се при истинитом самопознању пре свега неуобичајено јасно препознаје глас савести и човек који живи тако да никада не долази у противуречност са самим собом и да увек буде пред собом искрен, неизоставно ће бити моралан. У томе је и највиша духовна лепота коју дати човек може достићи, јер самообмана и унутарње противуречности, неизбежне при одсуству истинитог самопознања, увек човека чине духовно наказним. У томе је пак самопознању садржана и највиша човеку доступна мудрост, како практична, свакодневна, тако и теоријска, јер свако друго је друго знање привидно и испразно. На крају, само достигнувши самобитност засновану на самопознању, човек ( и народ) може бити уверен у то да доиста остварује своје назначење на земљи, да заиста представља оно каквим је и ради чега је и био саздан. Једном речи, самопознање је једини и највиши циљ човека на земљи. Оно је циљ, али истовремено и средство.

Ова мисао није нова, она је веома стара. Њу је исказао још Сократ пре двадесет и три столећа, али ни Сократ своје гнwqи сеатон («познај самога себе») није смислио сам, већ га је прочитао на натпису храма у Делфима. Али је Сократ први јасно формулисао ову мисао, први разумео да је самопознање истовремено проблем етике и логике, да је оно исто толико ствар правилног мишљења, колико и ствар моралног живота. Животно правило «познај самога себе», дајући свакоме човеку један исти, а у суштини различит задатак, управо је услед ове своје синтезе релативног, субјективног и апсолутног, свеопштег, најбоље прилагођено за то да постане начело изван времена и простора, пођеднако прихватљиво за све људе без разлике у националности и историјским епохама. Ово начело задржава своју снагу и у данашње време, и то код свих народа. Не би било тешко доказати како ни једна од постојећих религија не одбацује и не искључује Сократово животно правило, а неке религије чак потврђују и продубљују; могуће је показати како се и већина арелигиозних концепција у потпуности саживљава с овим начелом.(4) Међутим, то би нас одвело сувише далеко и одвукло би нас од непосредног циља нашег разматрања.

Важно је истаћи како резултати самопознања могу да буду различити у зависности не толико од самих индивидуалности, које упознају себе, него и од степена и облика самог упознавања. Рад хришћанског подвижника, који се састоји у превладавању саблазни греха и у стремљењу да се буде онакакав каквим је Бог створио човека, у суштини је самопознање, руковођено благодаћу и уз непрестану молитву. Оно доводи подвижника не само до високог моралног савршенства, него и до мистичног прозрења у смисао битисања и устројства света. Самопознање Сократово, чишеног конкретно метафизичког садржаја, одвело је хармонији психолошке личности, мудрости понашања, чак извесној прозорљивости у свакодневним животним питањима, упркос потпуном агностицизму у метфизичким питањима. Kод једних самопознање протиче у силној превласти логичке рефлексије, код других уз пресудно учешће ирационалне интуиције. Облици самопознања су веома разноврсни. Важно је само да се као резултат добије јасна и мање или више потпуна представа о самоме себи, јасно познавање своје природе и специфичне тежине сваког елемента, сваког испољавања ове природе у њиховој општој међусобној повезаности.

Све што је до сада речено односи се не само на индивидуално, него и на колективно самопознање. Ако се народ сагледава као психолошка целина, као извесна колективна личност, за њега се као могућа мора претпоставити и некаква обавезна форма самопознања. Самопознање је логички повезано с појмом личности; где има личности, тамо може и мора да буде самопознања. И ако у сфери појединачног живота самопознање представља свеобухватан циљ, који собом исцрпљује сву срећу доступну појединачном човеку, сву оствариву етичност, духовну лепоту и мудрост, онда оно представља исти такав универзални принцип и за колективну личност народа. Особеност ове личности састоји се у томе што народ живи вековима и што се током тих векова непрестано мења, тако да резултати народног самопознања једне епохе не важе више за следећу епоху, иако увек сачињавају извесну основу, полазну тачку сваког новог самоспознајног подухвата.

«Спознај самога себе» и «буди свој» - то су два аспекта једне исте такве поставке. Споља се истинито самопознање изражава у хармонијски самобитном животу и понашању дате личности. Што се тиче народа – то је самобитна национална култура. Народ је познао себе ако његова духовна природа, његов индивудални карактер налазе најпотпунији и најјаснији израз у самобитној националној културној, која је у потпуности хармонична, тј. поједини њени делови не противурече један другом. Стварање такве културе представља прави циљ сваког народа, исто онако како је циљ појединачног човека, који припада датом народу, достизање таквог начина живота у којем би се потпуно, јасно и хармонично изразила његова самобитна духовна природа. Оба ова задатка, задатак народа и задатак сваког појединачног индивидуума, који улаз у састав тога народа, најтешње су повезани један с другим, међусобно се допуњују и условљавају.

Приликом рада на своме сопственом индивидуалном самопознању сваки човек, између осталог, познаје себе и као представника датог народа. Душевни живот сваког човека свагда садржи у себи извесне елементе националне психе, и духовни облик сваког појединачног представника датог народа неизоставно има у себи црте националног карактера, које се, у завнисности од индивидуума, налазе у различитим међусобним спојевима с посебнијим цртама (индивидуалним, породичним, сталешким). Приликом самоспознаје све ове националне црте налазе свој ослонац у њиховој заједничкој вези с датим индивидуалним карактером и уједно се облагорођују. И пошто дати човек, упознајући самога себе, почиње да «бива свој», он неизоставно постаје изразити представник свога народа. Његов живот, будући потпуним и хармоничним изразом његове спознате самобитне индивидуалности, неизбежно оваплоћује у себи и националне црте. Ако се овај човек бави стваралачком културном делатношћу, његово ће стваралаштво, носећи на себи печат његове личности, неизбежно бити обојено тоном националног карактера, у сваком случају, неће противречити том карактеру. Но ако човек о којем је реч чак и не буде активно учествовао у културном стваралаштву, већ само буде пасивно усвајао резултате тог стваралаштва, или учествовао као извођач у извесној области културног живота свога народа – чак и у том случају чињеница потпуног и јарког испољвања извесних црта националног карактера (углавном укуса и склоности) у његовом животу и раду неизоставно ће доприносити истицању и појачавању опште националне боје начина живота датог народа. На тај начин, индивидуално самопознање доприноси самобитности националне културе, самобитности која, како смо истакли, представља корелат националног самопознања.

Али и обратно: самобитна национална култура сама доприноси индивидуалном самопознању појединих представника датог народа. Она им олакшава разумевање и спознавање оних црта њихове индивидуалне психичке природе које служе као израз општег националног карактера. Јер у истинитој националној култури све такве црте бивају јарко и рељефно изражене, што свакоме индивидууму омогућава да их с великом лакоћом налази и у самом себи, спозна их (кроз културу) у њиховом правом виду и да им да правилну оцену у општој перспективи начина живота. Хармонијски самобитна национална култура дозвољава свакоме члану дате националне целине да буде и остане свој, пребивајући истовремено у сталном општењу са својим саплеменицима. У таквим условима човек може да узима учешће у културном животу свога народа потпуно искрено, мирне душе, не претварајући се пред другима пред самим собом да је оно што он у суштини никада није био и неће бити.

Kако се из свега реченог види, између индивидуалног и националног самопознања постоји најтешња унутарња веза и стални међуоднос. Што је у датом народу више људи који су «познали сами себе» и «постали своји», тиме је у њему успешнији рад на националном самопознању и на стварању самобитне националне културе, која са своје стране представља услов успешности и интензивности самопознања индивидуума. Само приликом постојања таквог међусобног односа индивидуалног и националног самопознања могућна је правилна еволуција националне културе. Иначе се ова последња може зауставити на извесној тачки, док ће се национални карактер, који чине појединачни индивидуални карактери, изменити. У том случају, сав смисао самобитне националне културе пропада. Kултура ће изгубити живи одјек у психи својих носилаца, престаће да буде оваплоћење националне душе и преобразиће се у традиционалну лаж и лицемерје, способне само да отежају а не да олакшају индивидуално самопознање и индивидуалну самобитност.

Ако прихватимо да је највиши идеал човека на земљи потпуно и савршено самопознање, онда се мора признати да је права само она култура, која може да допринесе таквом самопознању. Да би допринела индивидуалном самопознању, култура мора да оваплоти у себи оне елементе психологије који су заједнички за све или за већину личности које спадају у дату културу, тј. свеукупност елемената националне психологије. При том, култура мора јарко и рељефно да оваплоћује такве елементе, јер што изразитије они буду оваплоћени, то ће лакше бити сваком индивидууму да их позна кроз културу у самоме себи. Другим речима, само потпуно самобитна национална култура јесте права, само она одговара етичким, естетичким и чак утилитарним потребама које намеће свака култура. Ако човек може да се сматра уистину мудрим, поштеним, лепим и срећним само онда када је «познао самога себе» и «постао свој», то је исто применљиво и на народ. А бити «сам свој» у примени на народ значи «имати самобитну националну културу». Ако се од културе тражи да даје «максималну срећу већини људи», ствар се од тога не мења. Јер истинита срећа није садржана у комфору, или у задовољењу ових или оних појединачних потреба, него у равнотежи, у међусобној хармонији свих елемената душевног живота (међу њима и «потреба»). Сама по себи, никаква култура такву срећу човеку не може дати. Јер срећа не лежи изван човека, већ у њему самом и једини пут за њено достизање јесте самопознање. Kултура може само да помогне човеку да постане срећан, да му олакша рад на самопознању. А ово може да учини само у том случају ако буде онаква каковм смо је напред одредили: потпуно и јарко самобитна.

Дакле, култура треба да буде различита за сваки народ. У својој националној култури сваки народ треба јарко да испољи сву своју индивидуалност, и при томе тако да сви елементи ове културе да буду међусобно усклађени, будући да су обојени једном заједничком националном бојом. Разлике међу разним националним културама морале би да буду утолико јаче, уколико су јаче разлике међу националним психологијама њихових носилаца, појединачних народа. Kод народа међусобно блиских по своме националном карактеру и културе ће бити сличне. Али је општечовечанска култура, једнака за све народе, немогућа. При шароликој разноликости националних карактера и психичких типова, таква «општечовечанска култура» свела би се или на задовољавање чисто материјалних потреба насупрот потпуном игнорисању духовних, или би пак наметнула свим народима начин живота који проистиче из националног карактера једне етнографске личности. И у једном и у другом случају ова «општечовечанска» култура не би одговарала потребама које изискује свака права култура. Праву срећу она никоме не би донела.

Стремљење ка општечовечанској култури морало би, дакле, да буде одбачено. И обрнуто, стремљење сваког народа ка стварању своје особене националне културе налази своје пуно морално оправдање. Сваки културни космополитизам или интернационализам заслужује одлучну осуду. Па ипак, није сваки национализам логички и морално оправдан. Постоје разне врсте национализма, од којих су једне лажне, друге праве, и само прави национализам представља безусловно позитиван принцип понашања народа.
Из претходног је јасно да као прави, морално и логички оправдан може да буде признат само онај национализам који произлази из самобитне националне културе или је створен у таквој култури. Мисао о таквој култури морала би да руководи свим поступцима правог националисте. Њу он брани, за њу се бори. Све што може да допринесе самобитној националној култури, он мора да подржава, све што може да јој смета, дужан да је отклања.

Па ипак, ако с оваквим мерилом приступимо постојећим формама национализма, лако ћемо се уверити како у већини случајева национализам није прави, него лажан.

Најчешће се могу срести такви националисти за које је самобитност националне културе њиховог народа сасвим неважна. Они стреме само ка томе да њихов народ по сваку цену добије државну самосталност, да буде признат од стране «великих» народа, «великих» држава као пуноправни члан «породице државотворних народа» и да у своме стремљењу у свему личи управо на ове «велике народе». Овај тип се среће код разних народа, али се веома често јавља код оних «малих», при том нероманогерманских, код којих добија нарочито наказне скоро карикатуралне облике. У таквом национализму самопознање не игра никакву улогу, јер његови приврженици уопште не желе да вуду «сами своји», већ, напротив, желе управо да буду «као други», «као велики», «као господа», а да нису и не постају у суштини ни нарочито велики, нити господа. Kада се историјски услови сложе тако да дати народ потпадне под политичку или економску власт другог народа, њему сасвим туђег по духу, и да не може да створи самобитну националну културу без претходног ослобођења од политичке и економске превласти иноплеменика, тежња ка еманципацији, ка државној самосталности потпуно је основана, логички и морално оправдана. Међутим, треба увек имати у виду да је таква тежња законита само у оном случају када се јавља у име самобитне националне културе, јер државна самосталност је бесмислена када је сама себи циљ. Међутим, код националиста о којима је реч, државна самосталност и великодржавност постају управо сами себи циљ. Више од тога, ради овог циља по себи жртвује се самобитна национална култура. Јер националисти разматраног типа, жељни да њихов народ постане у потпуности сличан «правим Европејцима», настоје да томе народу наметну се само њему по духу често потпуно туђе облике романогерманске државности, права и привреде, него и романогерманске идеологије, уметности и свакодневног живота. Европеизација, стремљење ка тачном копирању општероманогерманског шаблона у свим областима живота, на крају крајева води ка потпуном губљењу сваке националне самобитности, и код народа предвођеног таквим националистима врло брзо самобитним остаје само чувени «матерњи језик». Па и овај последњи, поставши «државни језик» и прилагођавајући се новим, туђим појмовима и облицима живљења силно се изопачује, упијајући у себе огромну количину романогерманизма и незграпних неологизама. На крају крајева, званични «државни» језици многих «малих» држава које су пошле путем таквога национализма, постају скоро неразумљиви за праве народне масе које још нису стигле да се денациолизују и обезличе до степена «демократије уопште».

Јасно је да такав вид национализма, који не стреми националној самобитности, ка томе да народ постане свој, већ само ка сличности с постојећим «великим државама», нипошто не може бити признат као прави. У основи његовој није самопознање, већ мајушна сујета која представља антипод истинитог самопознања. Термин «национално самоопредељење», којим воле да се служе представници једноме од «малих народа», може само да одведе у заблуду. У суштини ничега «националног» и никаквог «самоопредељења» у оваквом усмерењу умова нема, и зато нимало не изненађује што се «самосталност» тако често уједињује са социјализмом, који је увек у себе укључивао елементе космополитизма и интернационализма.

Други вид лажног национализма испољава се у ратоборном шовинизму. Овде се ствар своди на стремљење ка ширењу језика и културе свога народа на што је могуће већи број иноплеменика, тако што ће се код ових последњих искоренити свака национална самобитност. Лажност овога вида национализма јасна је без нарочитог објашњења. Јер самобитност дате националне културе веди само онолико колико је усклађена са психичким обликом њених стваралаца и носилаца. Чим се култура пренесе на народ с туђим психичким устројством, сав смисао њене самобитности пропада и сама оцена културе се мења. У игнорисању ове повезаности сваке постојеће форме културе с одређеним етничким субјектом садржана је основна заблуда агресивног шовинизма. Овај шовинизам, заснован на ташто самољубљу и на одрицању пођеднаке вредности народа и култура, речју – на егоцентричком самовеличању, незамислив је при правом националном самопознању и стога такође представља супротност истинитом национализму.

Особиту врсту лажног национализма представља и онај вид културног конзервативизма који вештачки поистовећује националну самобитност с некаквим у прошлости већ створеним културним вредностима или начинима живљења и не дозвољава њихове измене чак ни онда када су они очигледно престали да задовољавајуће оваплоћују националну психу. У овом случају, исто као и код агресивног шовинизма, игнорише се жива веза културе са психом њених носилаца у сваком датом моменту, а култури се придаје апсолутан значај, независно од њеног односа према народу: «није култура ради народа, него је народ ради културе». Овим се опет нарушава морални и логички смисао самобитности као корелата непрекидног и непрестаног националног самопознања.

Није тешко увидети како сви размотрени видови лажног национализма воде ка практично погубним последицама за националну културу: први вид води ка националном обезличењу, ка денационализацији културе; други – губљењу чистоте расе носилаца дате културе; трећи ка застоју, предзнаку смрти.
Подразумева се да поједини размотрени видови лажног национализма могу међусобно да се уједињују у разне мешовите типове. Све њих одликује она заједничка црта да се не темеље на националном самопознању у већ описаном смислу те речи. Али чак и оне врсте национализма које тобоже проистичу из националног самопознања и на њему хоће да заснују самобитну националну културу, нису увек истините. Ствар је у томе што се врло често само спознање схвата сувише уско и врши неправилно. Често истинитом самопознању смета некакво шаблонско обележје, које је дати народ из одређених разлога себи приписао и због којих не жели да га се одрекне. Тако је, на пример, смер културног деловања Румуна у значајној мери условљен тиме што они сматрају себе «романским народом» на основу тога што се међу елементима из којих је стварана румунска националност у давним временима налазио и омањи одред римских војника. Исто тако и савремени грчки национализам, будући у суштини мешовити вид лажног национализма, појачава своју неистинитост још и једностраним погледом Грка на своје сопствено порекло: иако у суштини представљају смесу неколико етничких елемената који су заједно с другим «балканским» народима прошли читав низ заједничких етапа културне еволуције, они себе сматрају искључиво потомцима старих Грка. Такве аберације зависе искључиво од тога што се самопознање у свим оваквим случајевима не врши органски, што оно не представља извор датога национализма, већ само покушај историјског утемељења самосталних и шовинистичких тенденција овога национализма.

Разматрање различитих видова лажног национализма контрастно истиче оно што би морао да буде истинити национализам. Проистичући из националног самопознања, он је сав заснован на проглашавању неопходности самобитне националне културе, поставља ову културу као највиши и једини свој задатак, процењујући сваку појаву у области унутарње и спољне политике, сваки историјски тренутак у животу датога народа управо с тачке гледишта овога главнога задатка. Самопознање му даје карактер извесне самодовољности, спречавајући га да насилно намеће дату самобитну културу другим народима или да ропски подражава други народ, туђ по духу, али због нечег престижан у одређеној антропогеографској зони. У својим односима према другим народима прави националиста лишен је сваке националне таштине и славољубља. Градећи свој светоназор на самодовољном самопознању, он ће свагда бити принципијелно мирољубив и трпељив у односу према свакој туђој самобитности. Њему ће бити туђе и вештачко национално издвајање. Схвативши веома јасно и потпуно самобитну психу свога народа, он ће с особитом истанчаношћу опажати и у сваком другом народу све оне црте које личе на његове сопствене. И уколико би други народ успео да једној од ових црта да успешан израз у виду одређене културне вредности, прави националиста ће без размишљања преузети ову вредност прилагодивши је општем инвентару своје самобитне културе. Два народа блиска по својим националним карактерима, повезана међусобним општењем и оба предвођена правим националистима, неизоставно ће имати културе веома сличне једна другој управо захваљујући слободној размени за обе стране прихватљивих културних вредности. Међутим, ово културно јединство се ипак принципијелно разликује од оног вештачког јединства, које представља резултат поробљавајућих намера једнога од народа који заједно живе.

Ако у светлости ових општих расуђивања размотримо оне видове руског национализма који су до сада постојали, бићемо принуђени да признамо како истинитог национализма у послепетровској Русији још није било. Много образованих Руса уопште није желело да буду «своји», већ да буду «прави Европејци», и зато што Русија, упркос својим великим настојањима, ипак није могла да постане права европска држава, многи од нас презирали су своју «заосталу» отаџбину. Зато се већина руске интелигенције све донедавно клонила сваког национализма. Други су именовали себе националистима, али су у суштини под национализмом подразумевали само тежњу ка великодржављу, ка спољашњој војној и економској моћи, ка блиставом међународном положају Русије, и ради ових циљева сматрали су неопходним што веће приближавање руске културе западноевропском узору. На томе улагивачком односу према западним узорима било је код неких руских «националиста» засновано инсистирање на «русификовању», које се сводило на пооштровање преласка у православље, на насилно увођење руског језика и на замену иноплемених географских називамање или више рогобатним руским: све се вршило само зато што тако поступају Немци, « а Немци су народ културан». Понекад је такво стремљење да се буде националист зато што су и Немци националисти попримало дубље и систематски промишљене облике. Пошто Немци своје националистички понос заснивају на заслугама германске расе у стварању културе, наши националисти су такође настојали да говоре о некаквој самобитној руској култури XX века, надувавајући до полукосмичких размера значење сваког дела руског или којега иноплеменог руског ствараоца, које макар мало одступа од западноевропског шаблона, и проглашавајући ту ствар «драгоценим доприносом руског генија у ризници светске цивилизације». Добру паралелу представља чињеница да је као пендант пангерманизму био створен «панславизам», при чему се Русији приписивала мисија обједињења свих оних словенских народа, «који иду другим путем светског прогреса» (другим речима који мењају своју самобитност према романогерманском шаблону), ради тога да би словенство (као лингвистички појам) могло да заузме «одговарајуће» или чак «водеће» место у «породици цивилизованих народа». Овај преокрет западњачког словенофилства је последњих година пред револуцију у Русији постао модеран чак и у оним круговима где се раније реч «национализам» сматрала неприличном.

Ипак, ни старије словенофилство никако не треба сматрати чистом формом истинитог национализма. У њему није тешко уочити сва три вида лажног национализма о којима смо говорили напред, при чему је испрва преовладао трећи вид, а касније први и други. Приметна је увек била и тенденција да се руски национализам изгради по слици и прилици романогерманског. Услед свих ових својстава старо се словенофилство неизбежно морало изродити, упркос томе што је његова полазна тачка било осећање самобитности и начело националног самопознања. Ови су елементи, очевидно, били недовољно јасно схваћени и уобличени.

Према томе, истинити национализам, који је у целини заснован на самопознању и који у име самопознања захтева перестројску кулуре у духу самобитности, до сада је у Русији био само ствар појединаца. Kао друштвени правац он још није постојао. У будућности би га требало створити. И зато је и потребан онај потпуни преокрет у свести руске интелигенције, о којем смо говорили на почетку овог чланка.

-------------------------

1. Упоредити моју књигу «Европа и човечанство»

2. исто као под 1.

3. «Европа и човечанство», глава IV.

4. У суштини, «познај самога себе» је као животно правило засновано на извесном филозофском оптимизму, на признању како је истинита природа човекова (као и свега на свету створеног) – добра, разумна и прекрасна и како све оно лоше у животу (зло, поквареност, бесмисао и страдање) представља последицу удаљавања од природе, недовољне човекове свести о својој истинској суштини. Зато је Сократово правило апсолутно неприхватљиво само за присталице крајњег филозофског песимизма. На пример, доследни будист, који свако постојање сматра у корену злим, бесмисленим, порочним и повезаним са страдањем, а приори мора да одбаци Сократов захтев. За таквог будисту једини излаз представља самоубиство, али не физичко самоубиство, нецелисходно услед учења о сеоби душа, већ духовно самоубиство, уништавање своје духовне индивидуалности (намарупа), тј., према будистичкој терминологији, «нирвана», или «апсолутно превладавање рођења и смрти». Ипак, већина будиста ни изблиза није тако доследна и ограничава се само теоријским признавањем неких основних Будиних поставки. Практично, они су присталице морално неодређеног политеизма и као такви могу до извесне границе да прихвате Сократово правило.

Приредио - Радомир Д. Митрић

----------------------------------------------------------

Додатак С.А.: део - Об истинном и ложном национализме , је из књиге, Исход к Востоку — София, 1921. — С. 71-85.

Hiperboreja