FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Kirilov

 

Први део, трећа глава, VIII

 

Нисам нашао Шатова код куће; после два сата одем поново – опет га нема. Напослетку, већ у осам, опет се упутим к њему, па или да га нађем, или да му оставим забелешку. И опет га не нађем код куће. Стан му је био затворен, а он је становао сам, без икакве послуге. Помислим како би било да сиђем доле до капетана Лебјаткина, да се распитам за Шатова; али и његов је стан био затворен; нити се што чује из стана, нити је осветљено, као да је све празно. Ја, под утицајем недавних разговора, радознало прођем поред капетанових врата. На крају крајева, наумио сам да сутра дођем раније; од забелешке се нисам много чему надао. Шатов је могао да је и не погледа, тако је он непокоран, снебивљив. Проклињући неуспех, излазећи већ напоље, наједанпут се сукобих са господином Кириловом: улазио је у кућу, познао ме одмах, пре него ја њега. Како ме он сам упита, ја му укратко све испричах и показах му своју забелешку.

– Хајдемо – рече он – ја ћу све свршити.

Сетих се Липутинова казивања да се Кирилов баш јутрос преселио из куће у споредну дрвену зграду у дворишту. У тој згради, за њега сувише великој, становала је с њим и нека стара глува жена и помало га услуживала. Власник куће, Филипов, са станом у другој, новој кући, у другој улици, држи крчму, а ова старица, по свој прилици његова рођака, надгледа му целу стару зграду. Собе у дрвеној згради доста су чисте, али зидни облози беху прљави. У соби у коју смо ми ушли био је намештај од разне руке и чинио је право складиште: два стола за картање, орман од јововине са скрињицом, велики сто од тесаних дасака за сеоску избу или за кујну, канабета и столице са оплетеним наслоном и тврдим кожним седиштем. У једном углу собе била је намештена стара икона пред којом је бака пре нашег доласка упалила жижак; а на зидовима су висиле две велике потамнеле уљане слике, једна покојног цара Николаја Павловича, сликаног, судећи по изгледу, још двадесетих година века; а друга представљаше некаквог владику.

Ушавши у собу, господин Кирилов упали свећу и из свог ручног кофера, из кога ствари још нису биле повађене и распремљене, извади коверат за писмо, восак и кристални печат.

– Запечатите ваше писамце и ставите адресу на коверту.

Ја сам се нећкао, али је он наваљивао. Напишем адресу и узмем капу.

– Мислио сам, ви ћете чај – рече он – купио сам чај. Хоћете ли?

Нисам одбио. Бака убрзо унесе чај, то ће рећи повећи чајник са врелом водом, мали чајник пун попареног чаја, две велике земљане шоље, беле, са грубим шарама, колача и дубок тањир пун пуцана шећера.

– Ја волим чај – рече он – ноћу; много ходам и пијем чај до зоре. У иностранству чај ноћу није згодно.

– Ви у зору лежете?

– Увек; одавно. Мало једем, све чај. Липутин је лукав, но нестрпљив.

Зачудило ме је што хоће да разговара, те се одлучих да се користим приликом.

– Малопре су се десили непријатни неспоразуми – рекох ја.

Он се много натушти.

– То је глупост; саме будалаштине. Све су то будалаштине зато што је Лебјаткин пијан. Ја Липутину нисам говорио, него само сам разјаснио неке ситнице, зато што је он извртао. Липутун има много фантазије, и од комарца прави магарца. Ја сам јуче веровао Липутину.

– А данас мени? – насмејах се ја.

– Па ви сте већ пре све знали; Липутун је или слаб, или нестрпљив, или опак, или… завиди.

Ова последња реч ме врло зачуди.

– Ви изређасте толике категорије да није чудо ако се у некој од њих Липутин и нађе.

– Или у свима заједно.

– Јест, и то је истина. Липутин – то је хаос! Истина, је ли он лагао кад ту недавно рече да ви спремате неко дело?

– Зашто лагао? – натмури се Кирилов опет и упре поглед у земљу.

Замолих га да ми опрости и уверих га да ја не водим истрагу. Он поцрвене.

– Казао је истину, ја пишем. Само, то је свеједно.

Мало поћутасмо, а он се одједном осмехну својим старим детињским осмехом.

– Оно о главама сâм је измислио, по књигама; и испрва је мени о том говорио; он то рђаво схвата; а ја само тражим узрок; зашто људи не смеју да се убију – то је све. А и то је свеједно.

– Како не смеју? Зар је мало самоубистава?

– Врло мало.

– Зар ви тако мислите?

Он не одговори. Устаде и задубљен у мисли ходао је горе-доле.

– А шта људе уздржава од самоубиства, како ви о томе мислите? – запитах га ја.

Он погледа расејано као да се присећа о чему разговарамо.

– Ја… мало још знам… уздржавају их две предрасуде, две ствари; само две; једна врло незнатна и мала, друга врло крупна и велика. Али и мала је такође велика.

– А која је мала?

– Бол.

– Бол? Зар је то важно… у том случају?

– Прво првцато. Две су врсте: једни се убијају или из велике туге, или из огорчења, или луди, или већ свеједно… они, наједанпут. Они мало мисле на бол, убијају се сместа. А који по разуму чине то – они много мисле.

– А зар има и таквих – по разуму?

– Врло много. Да нема предрасуде, било би их више; врло много, сви.

– Дакле сви?

Он поћута.

– Зар нема начина да се умре без бола?

– Замислите – рече он, и застаде преда мном – замислите камен велики, као велика кућа: он виси, а ви сте испод њега; ако падне на вас, на главу – хоће ли вас болети?

– Камен, као кућа? Па дабогме, страшно је то.

– Не говорим о страху; хоће ли да боли?

– Ах! да, камен као планина, од милион пудова… Разуме се, неће болети ништа.

– Али док тамо стојите и док камен виси, вас ће бити много страх да ће болети. Сваки први научник, први лекар, сви најбољи, сви ће се много бојати. Сваки ће знати да неће много болети и сваки ће се много плашити да хоће болети.

– А други узрок, онај врло велики?

– Онај свет.

– Мислите казна?

– Свеједно. Онај свет; само то, онај свет.

– Зар нема атеиста који ни мало не верују у онај свет?

Опет он поћута.

– Ви можда судите по себи? – рекох.

– Нико не може друкчије судити него по себи – одговори он и поцрвене. – Сва слобода биће тада кад буде свеједно живети или не живети. Ето то је свему сврха.

– Сврха? Па онда нико, може бити, неће хтети да живи.

– Нико, изусти он одлучно.

– Човек страхује од смрти стога што он воли живот, ја тако разумем – напоменух – а тако је и природа наредила.

– То је ниско и у томе је сва обмана! – ту његове очи засијаше. – Живот је бол, живот је страх и човек је несрећан. Данас је све бол и страх. Данас човек воли живот зато што воли бол и страх. И тако је учињено. Живот се сад даје за бол и страх – у том је сва обмана. Данас човек још није онај човек. Биће нов човек, срећан и поносит. Коме буде свеједно: живео не живео, тај биће нов човек. Ко победи бол и страх, тај ће бити бог. А овај бог неће бити.

– Дакле, овај бог, по вашем мишљењу, постоји?

– Бог не постоји, али њега има. У камену нема бола; алу у страху од камена има бола. Бог је бол, у страху и смрти. Ко победи бол и страх, тај ће сам постати бог. Тада биће нов живот и нов човек, све ново. Тада ће историја делити се у два дела: од гориле до уништења бога, и од уништења бога до…

– До гориле?

– … до физичке промене земље и човека. Биће човек богом и промениће се физички. И свет ће се променити, и мисли, и сва осећања. Како ви мислите – хоће ли се тада човек физички променити?

– Ако буде свеједно живети или не живети, онда ће се сви поубијати, и у томе може бити промена.

– То је свеједно. Убиће обмане. Сваки ко хоће прво и главно, слободу, тај мора смети да се убије. Ко сме себе убити тај сазнаје тајну обмане. Даље нема слободе; ту је све, а даље нема ништа. Ко сме себе убити, тај је бог. Сада сваки може учинити да бога не буде, и ништа не буде. Али нико још ниједанпут није учинио.

– Било је самоубица на милионе.

– Но сви не због тога, него све са страхом, а не ради тога. Не ради тога да убију страх. Ко се убије само ради тога да страх убије, тај ће одмах постати бог.

– Неће имати времена, можда – напоменем ја.

– То је свеједно – одговори он мирно, с мирним поносом, готово с презирањем. – Мени је жао што ви као да се смејете – додаде он мало после.

– А мени чудно што сте пре били онако раздражени, а сада сте мирни, иако ватрено говорите.

– Пре? Пре је било смешно – одговори он с осмехом. – Ја не волим грдити и никад се не смејем – додаде он сетно.

– Да, не проводите ви весело своје ноћи поред чаја!

Устанем и узмем капу.

– Мислите? – осмехну се он с неким чуђењем.

– А зашто? Ја… не знам – збуни се он изненада – не знам како други, ја осећам да не могу као сваки. Сваки мисли, и затим одмах мисли на друго. Ја не могу на друго, ја целога живота мислим само једно. Мене је бог целога живота мучио – заврши он изненадно с чудноватом експанзивношћу.

– Реците, ако допустите питање, зашто ви правилно руски не говорите? Да нисте заборавили за ових пет година, у туђини?

– Зар неправилно? Не знам. Не, није због туђине, ја тако говорим откако знам за себе… мени је свеједно.

– Још једно питање, деликатније: потпуно вам верујем да се с људима нерадо сретате и да мало с њима говорите. Зашто сте сад са мном ушли у разговор?

– С вама? Ви сте малочас тако згодно седели и… али свеједно… много личите на мога брата, много, необично – изговори он поцрвеневши. – Он је умро, седам година; старији; много, врло много налик…

– Мора да је имао великог утицаја на правац ваших мисли.

– Н-није, он је мало говорио; он ништа није говорио. Ја ћу вашу забелешку да предам.

Са светиљком ме испрати до врата, да би их после за мном затворио… „Зацело је умно поремећен“, закључих ја у себи.

А на вратима деси ми се нов сусрет.

 

 

Други део, прва глава, V

 

Ту ништа није било закључано, чак није било ни притворено. Трем и прве две собе биле су у мраку, а у последњој, у којој је Кирилов становао, и пио чај, светлело је и чуо се отуд смех и неко необично узвикивање. Николај Всеволодович се упути светлости, али не уђе унутра, него застаде на прагу. Чај беше на столу. Насред собе стајала је стара жена, газдина рођака, без мараме на глави, у доњој сукњи, с ципелама на босим ногама и у куцевејки (1) од зечје коже. На рукама јој беше дете од две и по године, само у кошуљици, голих ножица, зарумењених обрашчића, белих замршених власи – тек дигнуто из колевке. Мора да је малопре плакало, сузице су биле испод очију; али у овом тренутку дете је пружало ручице, ташунало и смејало се као што се смеју мала деца, са зацењивањем. Кирилов, пред њим, ударао је о под велику црвену лопту од гуме; лопта је одскакала до таванице, падала опет доле, а дете викало: „Лота, лота!“ Кирилов је дохватао „лоту“ и давао му, оно је бацало својим невештим ручицама, а Кирилов опет трчао и хватао је. Напослетку „лота“ се сакри под орман. Кирилов прилегну на патос и опружи се како би руком дохватио „лоту“ испод ормана. Николај Всеволодович уђе у собу; дете, угледавши га, припи се уз старицу и зацени се дугим детињим плачем, а она га одмах изнесе из собе.

– Ставрогин? – запита Кирилов дижући се с патоса с лоптом у руци и нимало се не чудећи неочекивану госту. – Хоћете ли чаја?

Кирилов устаде сасвим.

– Врло радо, нећу одрећи ако је топал – рече Николај Всеволодович. – Сав сам мокар.

– Топал, чак врућ – потврди Кирилов задовољно. – Седите; ви сте каљави, ништа; патос ћу ја после мокром крпом побрисати.

Николај Всеволодович седе и готово на душак испи чај.

– Још? – запита Кирилов.

– Хвала.

Čaj

Кирилов, који је све једнако стајао, седе сад према њему и упита:

– Зашто сте дошли?

– Послом. Ево, прочитајте ово писмо од Гаганова; сећате се, говорио сам вам у Петрограду.

Кирилов узе писмо, прочита, спусти га на сто и гледаше очекујући.

– Тога Гаганова – поче Николај Всеволодович да објашњава, као што знате, ја сам први пут у животу срео пре месец дана у Петрограду. Два-типут смо се видели међу светом. Није се са мном ни упознао, нити је разговарао, а нашао је могућности да буде веома дрзак. То сам вам и онда казао; али ви не знате ово: пред свој одлазак из Петрограда – отишао је он пре мене – изненадно ми је послао писмо, истина не овакво као ово, али ипак веома недостојно и утолико чудније што није саопштавало разлог зашто је написано. Ја сам му одмах одговорио, такође писмом, и сасвим отворено рекао му да се он љути на мене вероватно због случаја од пре четири године, у овдашњем клубу, између мене и његовог оца и да сам спреман да му дам свако извињење, зато што је моје понашање онда било доиста непромишљено, премда је дошло од болести. Молио сам га да моје оправдање узме у обзир. Он није одговорио и отпутовао је; а овде, сад, затичем га у потпуном беснилу. Чуо сам, казали су ми, за неколико његових јавних оцена о мени, које су чиста поруга и невероватна оптужба. Напослетку, данас добијем и ово писмо, какво зацело нико никад није добио, са погрдама, са изразима као „ваша изударана њушка“. Дошао сам до вас у нади да се нећете одрећи секундантске дужности.

– Ви рекосте такво писмо нико није добио – рече Кирилов. – У беснилу, могућно је, пишу их често. Пушкин је тако писао Хекерну. Добро, пристајем. Кажите како?

Николај Всеволодович му објасни да би желео да се још сутра, и неминовно, почне с поновним оправдавањем; па и са обећањем још једног писменог оправдања; разуме се, с тим да и Гаганов са своје стране обећа да више неће писати слична писма. А ово примљено писмо сматрало би се онда као да није ни постојало.

– Сувише много уступака. Неће пристати – рече Кирилов.

– Ја сам пре свега дошао да чујем пристајете ли ви да тамо поднесете овакве наслове?

– Поднећу. Ваша ствар. Али он неће пристати.

– Знам да неће.

– Он хоће да се туче. Реците, дакле, како?

– У томе је ствар, што бих ја хтео да се све на сваки начин сврши сутра. Сутра у девет ујутру ви ћете њему отићи. Он ће вас саслушати и неће се сложити, него ће вас послати свом секунданту – то ће, рецимо, бити око једанаест. Договорите се са секундантом и затим за један или два сата, сви да будемо на месту. Молим вас постарајте се да то извршите. Оружје, разуме се, пиштољи, а нарочито вас молим да удесите овако: баријере одредите на десет корака, затим, ви, разведите сваког од нас још за десет корака од његове баријере; на дати знак ћемо поћи; сваки мора доћи до своје баријере, а пуцати може и пре тога, још у ходу. И то је све, мислим.

– Десет корака између баријера, близу је – напомену Кирилов.

– Па, добро, онда двадесет, али не више; ви разумете да је он озбиљно узео ствар и заправо хоће да се бије. Умете ли напунити пиштоље?

– Умем. И имам пиштоље; и даћу реч да ви из мојих нисте пуцали. И његов секундант ће дати реч за своје; то су онда два пара, а коцком ћемо решити који пар.

– Одлично.

– Хоћете да видите пиштоље?

– Молим.

Кирилов чучну код свог кофера у углу; кофер је још био неиспражњен и он је из њега вадио ствари кад му која затреба. Са дна кофера извуче једну кутију од палмина дрвета постављену црвеном кадивом и извади из ње два елегантна скупоцена пиштоља.

– Ту је све: барут, меци, патроне. Имам и револвер, чекајте.

Па опет завуче руку у кофер и извади другу кутију, са шестоцевним америчким револвером.

– Имате доста оружја, и врло скупоценог.

– Да, ванредно.

Сиромашан, готово убог, уосталом никад заправо не осећајући своју сиромаштину, Кирилов је сад очевидно са хвалисавошћу показао своје оружно благо, набављено без сумње по цену његових претераних одрицања и самопрегоревања.

– А ви непрестано имате исту мисао? – упита Ставрогин после тренутног ћутања и с неком опрезношћу.

– Исту – кратко одговори Кирилов, који је одмах већ по гласу погодио о чему се пита; стао је склањати са стола оружје.

– А кад? – још опрезније упита Николај Всеволодович опет после кратког ћутања.

Кирилов је међутим сместио обе кутије у кофер и сео на своје место.

– То није до мене, као што знате; кад буду казали – промрмља он, као да му је то питање унеколико досадно, али у исти мах очевидно спреман да и на друга питања одговара. У Ставрогина гледаше без прекида својим црним очима без сјаја, с неким спокојним али добрим и пријатељским осећањем.

– Ја, наравно, разумем: убити се; – опет поче Николај Всеволодович, нешто мало намрштен, после дугог, три минута дугог ћутања у замишљености; – понекад и сам то замишљам, али тад увек дође нека нова помисао; кад би се учинило недело, у ствари, нешто стидно, то јест нечасно, врло подло и… смешно, тако да ће то људи и после хиљаду година још памтити, и после хиљаду година још гадити се тог, одједаред, помисао: „један метак у чело и нечег нема“. Шта му је онда стало до људи и што ће га они хиљаду година презирати – није ли тако?

– Ви то називате новом мишљу? – упита Кирилов промисливши мало.

– Ја… не називам… него кад сам то једном помислио, онда сам осетио као сасвим нову мисао.

– „Осећали сте мисао?“ – понови Кирилов – То је добро. Има много мисли које су увек ту и које одједном постају нове. То је тако. Ја сад много шта видим као први пут.

– Рецимо, живели сте на месецу – прекиде Ставрогин не слушајући га и идући даље за својом мишљу; – ви сте, рецимо, починили тамо горе све те смешне гадости. И, одовуд, поуздано знате да ће се вашем имену тамо смејати и презирати га хиљаду година, вечно, док је месеца. Али ви сте сад овде и одавде гледате на месец: шта се вас сад овде тиче оно што сте тамо починили и што ће тамошњи становници хиљаду година пљувати на вас – је ли тако?

– Не знам – одговори Кирилов; – ја нисам био на месецу – додаде без икакве ироније, једино да означи факт.

– Чије је било оно дете малочас?

– Бабина свекрва допутовала… не, снаха… свеједно. Ономад. Лежи болесна, с дететом; ноћу много виче; трбух. Мати заспи, а стара га донесе овамо; ја га лоптом забављам. Лопта је из Хамбурга. Ја сам је у Хамбургу купио да је бацам и хватам; то ојачава леђа. Девојчица.

– Волите децу?

– Волим – рече Кирилов, уосталом доста равнодушно.

– Мора бити да волите и живот?

– Да, волим и живот; а што?

– Па, ако сте се одлучили на самоубиство…

– Па шта? Откуд то заједно? Живот засебно, а то засебно. Живот постоји, а смрти нема.

– Почели сте веровати у будући вечни живот?

– Не, не у вечан будући, него у вечан овде. Има тренутака, ви долазите до таквих тренутака кад се време одједанпут зауставља и бива вечно.

– Ви се надате да дођете до таквог тренутка?

– Да.

– Тешко да је то могућно у наше време – рече Николај Всеволодович, такође без икакве ироније, полако, као замишљено. – У Апокалипси анђео се куне да времена више неће бити.

– Знам. То је тамо верно, јасно и тачно речено. Кад сваки човек достигне срећу, онда неће више бити времена, зато што није потребно. Мисао врло тачна.

– А где ће сакрити време?

– Нигде га неће сакрити. Време није предмет, него идеја. Угасиће се у разуму.

– Стара филозофска општа места, једна и иста од почетка векова – промрмља Ставрогин с неким гадљивим сажаљењем.

– Једна и иста! Једна и иста од почетка векова и никаквих других, никада! – прихвати Кирилов блиставих очију, као да се у тој идеји готово победа састоји.

– Ви сте, Кирилове, како изгледа, врло срећни?

– Да, врло срећан – одговори он као да даје најобичнији одговор.

– Али, ту скоро, ви сте се још огорчавали, љутили сте се на Липутина.

– Хм… али сад не више. Тада још нисам знао да сам срећан. Ви сте видели лист, лист са дрвета?

– Јесам.

– Ја сам ту скоро видео један, жут, помало зелен, по окрајцима увео. Носио га ветар. Кад ми је било десет година, ја сам зими намерно затварао очи и замишљао лист, зелен, сјајан, с жилицама, а сунце сија. Отварао сам после очи и нисам веровао, зато што је било веома лепо, и опет затварао.

– Шта је то, алегорија?

– Не-е… зашто? – Ја не мислим на алегорију, ја… просто лист, један лист. Лист је леп. Све је лепо.

– Све?

– Све. Човек је несрећан, јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах. Она свекрва умреће, а девојчица остаће – све је добро. Одједном сам пронашао.

–  И ко умре од глади, и ко девојку увреди и обешчасти – је ли и то добро.

– Добро. И ко размрска главу за дете, и то је добро, и ко је не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цела мисао, сва, сем те друге нема!

– А кад сте ви сазнали да сте тако срећни?

– Прошле недеље, у уторак, не, у среду, јер је већ била среда, била је ноћ.

– А којим поводом?

– Не сећам се: онако; ходао сам по соби… свеједно. Зауставио сам часовник; било је два сата и тридесет седам минута.

– Као амблем за оно да се време мора зауставити?

Кирилов не рече ништа.

– Они нису добри – поче затим опет – зато што не знају да су добри. Кад сазнају, неће више девојчицу напаствовати. Треба им да увиде да су добри и сви ће одмах бити добри, сви до једног.

– Ви сте, дакле, увидели да сте добри?

– Добар сам.

– Уосталом, с тим се слажем – промрмља Ставрогин тмурно.

– Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет.

– Ко их је учио, тога су распели.

– Он ће доћи и његово ће име бити човекобог.

– Богочовек?

– Човекобог; ту има разлике.

– Да ли ви то овде кандило припаљујете?

– Јест, ја сам га упалио.

– Верујете?

– Стара воли кандило… а данас није стигла… промрмља Кирилов.

– Али још се богу не молите?

– Ја се свему молим. Видите, паук мили по зиду, а ја га гледам и захвалан сам му што мили.

Очи му опет засветлеше. Гледао је непрестано право у Ставрогина, погледом чврстим и упорним. Ставрогин га је пратио натмурено и с грозом, али му у погледу не беше подсмеха.

– Кладим се, ви ћете кад вам будем опет дошао, ви ћете дотле већ и у бога веровати – рече он устајући и узимајући шешир.

– По чему? – устаде и Кирилов.

– Кад бисте знали да у бога верујете, ви бисте веровали; али како још свесно не знате да верујете у бога, онда и не верујете – осмехну се Николај Всеволодович.

– То није то – размишљао је Кирилов; – преокренули сте мисао. Шала светског човека. Сетите се шта сте значили у моме животу, Ставрогине.

– Збогом, Кирилове.

– Дођите ноћу; када?

– Да нисте већ заборавили на сутра?

– Ах, јесте, заборавио сам; но будите спокојни, нећу се успавати; у девет. Ја умем да се пробудим кад хоћу. Лежем и кажем; у седам, и пробудим се у седам; у десет – и будим се у десет.

– Чудне су ваше особине – погледа Николај Всеволодович у његово бледо лице.

– Идем да вам отворим врата.

– Немојте се узнемиравати; Шатов ће отворити.

– А, Шатов. Добро, збогом.

 

 

Други део, трећа глава, II

 

[...] Ставрогин уздрхта, погледа у Гаганова, окрете се и сад већ без икаквих обзира испали у шуму, у ветар. Двобој је био свршен. Гаганов је стајао као пригњечен. Маврикије Николајевич му приђе и стаде му нешто говорити, али он као да није разумео шта. Кирилов, одлазећи, скиде шешир и махну главом Маврикију Николајевичу; а Ставрогин је заборавио на своју пређашњу уљудност и пошто је испалио у ветар, више се није ни осврнуо на баријеру, него је гурнуо свој пиштољ у руке Кирилову и брзо се упутио коњима. На лицу му се видела јеткост, ћутао је. Ћутао је и Кирилов. Уседоше на коње и нестаде их у трку.

Stavrogin dvoboj

 

Други део, трећа глава, III

 

Што ћутите? – зовну он Кирилова нестрпљиво, кад су били већ близу куће.

– Шта хоћете? – одговори овај питањем и умало што не паде с коња који се пропео.

Ставрогин се савлада.

– Ја нисам желео да вређам тога… лудака, па ипак сам га увредио – рече он лагано.

– Да, опет сте га увредили – одсече Кирилов – а, уз то није он лудак.

– Ипак, учинио сам све што сам могао.

– Нисте.

– А шта је требало чинити?

– Не изазивати.

– Него, поднети још један ударац по лицу?

– Да, поднети ударац.

– Почињем да ништа не разумевам! – кивно рече Ставрогин. – Откуд то да сви од мене очекују нешто што од осталих не траже? Зашто да ја подносим оно што нико други не може да поднесе, а намеће ми се бреме које нико не може да поднесе?

– Мислио сам да ви сами тражите бреме.

– Ја тражим бреме?

– Јесте.

– Ви сте… видели то?

– Јест.

– Зар сте то тако видели.

– Јест.

Поћуташе. Ставрогин је изгледао забринут, готово преплашен.

– Нисам гађао, јер нисам хтео да убијем и ништа више, уверавам вас, рече он плаховито, узнемирено, као да се правда.

– Није требало вређати.

– Него шта је требало чинити?

– Убити.

– Жао вам је што га нисам убио?

– Ништа ја не жалим. Мислио сам, хтели сте заиста да га убијете. Не знате шта хоћете.

– Тражим бреме – насмеја се Ставрогин.

– Ви нисте хтели крв, а зашто сте пустили њега да вас убија?

– Да га нисам изазвао, он би ме убио и онако, без двобоја.

– Није ваша ствар. Можда вас и не би убио.

– Него би само притерао до краја?

– Није ваша ствар. Носите бреме. Иначе нема заслуге.

– Презирем ја ту вашу заслугу; не тражим је ни од кога!

– Мислио сам да је тражите – заврши Кирилов страшно хладнокрвно.

Ујахаше у двориште.

– Хоћете ли код мене? – понуди Николај Ставрогин.

– Не, идем кући; збогом.

Он сјаха и узе своју кутију под пазухо.

– Бар се ви не срдите на мене? – пружи руку Ставрогин.

– Нимало! – врати се Кирилов да му стисне пружену руку. – Што је мени бреме лако, то је по природи; а вама може бити теже бреме зато што вам је таква природа. Много се због тога стидети не треба, само тек мало.

– Ја знам да сам безначајан карактер, али ја се и не гурам међу јаке.

– И не гурајте се, ви нисте јак човек. Дођите на чај.

Николај Всеволодович уђе у кућу силно скрушен.

 

 

Други део, шеста глава, V

 

[…] Петар Стапанович похита у Богојављенску улицу кући Филипова.

 

 

Други део, шеста глава, VI

 

Оде прво Кирилову. Кирилов, као и обично, беше сам, беше насред собе гимнастисао, односно раскорачио се на неки особит начин и вртео рукама изнад главе. На патосу је лежала лопта. На столу јутарњи чај, нераспремљен, хладан већ. Петар Степанович постоја часак на прагу.

– Ви се много бринете о свом здрављу – рече гласно и весело, улазећи у собу; – богами, дивна лопта; их, како одскаче! и она је за гимнастику?

Кирилов обуче капут.

– Да, и она за здравље – промрмља он суво – седите.

– Свратих на часак. Уосталом, да седнем. Здравље за здравље, али ја сам дошао да вас подсетим на уговор. Наш рок, „у неком смислу“ примиче се – заврши он са невештим извртањем.

Verhovenski i Kirilov

– Какав уговор?

– Како, какав уговор? – већ се узбунио Петар Степанович, чак се и уплашио.

– То није уговор, и није обавеза, ја се ни за шта нисам везао; погрешка је с ваше стране.

– Чујте, шта ви то чините? – упита Петар Степанович и на ноге скочи.

– Своју вољу.

– Какву?

– Стару.

– Како то треба разумети? Значи ли то да сте још при својим старим мислима?

– Значи. Само уговора нема, није ни било, и ја нисам ништа везао. Била је само моја воља и сад је само моја воља.

Кирилов се изјашњавао оштро и са одвратношћу.

– Слажем се, слажем, нек буде ваша воља, само нек се та воља не промени! – смири се Петар Степанович и беше по изгледу задовољан. – Ви се љутите на моје речи. Ви сте одскора почели нешто много да се љутите; ја сам почео избегавати да вам долазим. Уосталом, био сам потпуно уверен да нећете изневерити.

– Ја вас нимало не волим, али уверени можете бити потпуно! Премда не признајем веру и неверу.

– Ипак, знате – опет се узбуни Петар Степанович – ваљало би паметно поразговарати, да не буде пометње. Ствар тражи тачност, а ви ме збуњујете, и те како страшно! Допуштате ли да говорим?

– Говорите – кратко рече Кирилов гледајући у кут.

– Ви сте одавно већ наумили да себи одузмете живот… хоћу рећи, имали сте такву идеју. Јесам ли добро рекао? Да нема какве омашке?

– И сад имам ту исту идеју.

– Изврсно. Уз то, скрећем вам пажњу, нико вас није на то приморао.

– Није, наравно; баш глупо говорите.

– Добро, нека сам се изразио врло глупаво. Нема сумње, било би врло глупо приморавати на то. Да наставим: ви сте били онај члан друштва док је оно било у својој пређашњој организацији и поверили сте се тада једном од чланова.

– Ја се нисам поверио, ја сам просто казао.

– Добро. Смешно би и било „поверавати се“; зар је то каква исповест? Ви сте просто казали. Изврсно.

– Није тако, није изврсно; ви много преклапате. Ја вама не дугујем никакво разјашњење, нити ви можете моје мисли разумети. Ја хоћу да себи одузмем живот зато што имам такву мисао, зато што нећу страх од смрти, зато… зато што ви немате шта ту да знате… Шта желите? Хоћете чаја? Хладан је. Да вам донесем другу чашу?

Петар Степанович одиста беше дохватио чајник и тражио је празну чашу. Кирилов приђе орману и донесе чисту.

Сад сам баш доручковао код Карамазинова – рече он – затим сам слушао што је говорио и ознојио сам се, а журио сам овамо, и опет сам се ознојио, па зато хоћу да умрем од жеђи.

– Пијте. Хладан чај је добар.

Кирилов опет седе на столицу и опет упре очи у кут.

– У друштву се створило мишљење – настави он истим гласом – да бих ја могао бити од користи ако бих се убио; кад ви почините разне глупости и кад стану тражити кривце, ја се убијам и остављам писмо да сам све ја починио, тако да на вас неће моћи сумњати за целу годину дана.

– Макар само за један дан; и један дан је скуп.

– Добро. У том смислу су ми казали да почекам, ако хоћу. Ја сам рекао да ћу почекати да ми се каже рок од стране друштва – јер мени је свеједно.

– Да, али сетите се: обавезали сте се, кад пред смрт будете писали писмо, нећете га писати друкчије него са мном заједно; а кад се у Русију вратите, да ћете ми… да… једном речју, да ћете се мени ставити на располагање, то јест, разуме се, једино за онај случај, а у свим осталима, разуме се, слободни сте – додаде Петар Степанович готово љубазно.

– Нисам се обавезао, него сам пристао; јер ми је свеједно.

– Изврсно, изврсно! ја ни најмање немам намере да спутавам ваше самољубље, али…

– То није самољубље.

– Али сетите се, за ваш пут је прикупљено сто двадесет талира; ви сте, мора бити, новац узели.

– Није тако! – плану Кирилов. Новац није био за то! За то се не узима новац.

– Понекад се узима.

– Лажете! Ја сам из Петрограда писмом све објаснио, а вама сам у Петрограду исплатио сто двадесет талира, вама у руке… и новац су тамо послали, сем ако га ви нисте задржали.

– Добро, добро, нећу оспоравати, послат је. Главно је да сте ви при истим мислима као и пре.

– При истим. Кад дођете и кажете „време је“ ја ћу све извршити. Шта, близу је већ?

– Нема још много дана… Али, упамтите, писмо ћемо заједно саставити, те ноћи.

– Можда и дању. Ви сте казали да треба прогласе ја на себе да узмем?

– И још штошта.

– Нећу све да примим.

– А шта нећете? – узбуни се Петар Степанович.

– Оно што нећу; доста! не желим о томе више да говорим.

Петар Степанович се савлада  и промени разговор.

– Имам и другу ствар – наговести он. – Хоћете ли да дођете вечерас код наших? Виргинском је рођендан и под тим ће се изговором окупити друштво.

– Нећу.

– Учините љубав, дођите. Треба. Треба веру, уливати и бројем и лицем… Ваше је лице… да, једном речи, ваше је лице фатално.

– Мислите? – осмехну се Кирилов. – Добро, доћи ћу; али не због лица. Кад?

– О, раније, у шест и по. И, знате, можете ући, сести, и ни са ким не говорити, ма колико их је тамо било. Само, знате, не заборавите да понесете хартију и писаљку.

– Шта ће то?

– Па вама је свеједно; а то је, видите, моја нарочита молба. Ви ћете само седети, просто ни с ким нећете разговарати, слушаћете, и каткад ћете тобож нешто забележити; макар и цртајте нешто, ако хоћете.

– Глупост, зашто?

– Па вама је свеједно! ви увек кажете да вам је равнодушно.

– Ама зашто?

– Па ево зашто: један члан друштва, ревизор, засео у Москви, а ја сам овде овом-оном казао да ће ревизор можда посетити наш скуп: они ће помислити да сте ви тај ревизор; а како сте ви већ три недеље овде, чудиће се још више.

– Којешта! Немате ви никаквог ревизора у Москви.

– Па лепо, нека га баш и нема, ђаво да га ниси! Али шта се вас то тиче и шта ће вам то сметати? И ви сте члан друштва.

– Кажите им најзад да сам ревизор; ја ћу седети и ћутати; али хартију и писаљку нећу.

– А зашто?

– Нећу.

Петар Степанович се наљути и позелене, али се опет савлада, устаде и узе шешир.

– А онај је код вас? – одједном изусти он полугласно.

– Код мене је.

– То је добро. Ја ћу га убрзо одвести од вас, не брините.

– Не бринем. Он само ноћива овде. Баба у болници, снаха умрла; сâм сам, два дана. Показао сам му место у огради, где се даска вади; провлачи се, нико не види.

– Ја ћу га убрзо одвести.

– Он каже, има много места где би могао ноћивати.

– Он лаже; њега траже; а овде је засад скривен. Да ли сте ви с њим упуштате у разговоре?

– Да, по целу ноћ. Вас много грди. Ја му ноћу читам апокалипсу. И чај. Врло пажљиво слушао; врло, целу ноћ.

– Е, врага! па ви ћете га окренути у хришћанску веру!

– Он је и тако хришћанске вере. Будите без бриге, заклаће он. Кога хоћете да закоље?

– Ах не, не држим га ја овде за то; он је ту ради друге ствари… а зна ли Шатов за Феђку?

– Ја са Шатовим ништа не говорим и не видим га.

– Љутите се, ваљда?

– Не, не љутимо се, само се избегавамо. Сувише смо дуго у Америци заједно лежали.

– Одмах сад идем к њему.

– Како хоћете.

– Ја, Ставрогин такође, ми ћемо отуд од њега може бити код вас доћи, тако око десет.

– Дођите.

– Имам с њим нешто важно да поразговарам… Знате ли шта: поклоните ми ту вашу лопту; шта ће вам она сад? И ја ћу је употребити за гимнастику. Ако хоћете и платићу вам је.

Kirilov i Verhovenski

– Узмите је онако.

Петар Степанович спусти лопту у џеп позади.

– Али вам против Ставрогина не дам ништа – промрмља Кирилов за њим, испраћајући га. Гост га погледа зачуђено, но не одговори.

Ове речи Кирилова необично збунише Петра Степановича, али их још није схватио. Свакако се, идући Шатову, већ на степеницама постара да промени израз лица: незадовољство у љубазност.

Шатов је седео код куће и био нешто болестан. Лежао је у постељи, али обучен.

– Ето сад незгоде! – повика Петар Степанович с прага. – Јесте ли озбиљно болесни? – Љубазни израз његова лица ишчезну нагло; у очима му засветлуца нешто непријатељско.

– Нимало! – скочи Шатов нервозно. – Нисам уопште болестан, мало ме боли глава…

Он се смете; изненадна појава баш овог госта просто га је уплашила.

– Дошао сам вам ради таквог посла који не трпи болест – поче Петар Степанович брзо и некако заповеднички; – допустите да ја седнем (он седе) а ви се опет наместите у постељи – тако. Данас ће се наши окупити код Виргинског, под именом његовог рођендана, и само тако, без неких других нијанса, мере су предузете. Ја ћу доћи с Николајем Ставрогином. Пошто знам садашње ваше мишљење, ја вас не бих тамо потезао… хоћу рећи, не бих желео да вас тамо муче, а не зато што можда мислимо да ћете нас одати. Али испало је тако да морате доћи. Тамо ћете наћи оне људе с којима ћемо донети последњу и завршну одлуку о томе на који начин ћете ви изићи из друштва и коме ћете предати оно што се наше код вас налази. Извешћемо то неприметно; ја ћу вас сместити гдегод у крај, јер ће тамо бити много таквих који не морају знати. Морам рећи, вас ради сам морао доста језик да замарам; али сад су се, како изгледа, и они сложили; наравно, тако, да предате штампарију и све хартије. После можете ићи куда хоћете на четири стране света.

Шатов га је слушао мргодно и с мржњом. Малопређашњег нервозног страха нестало је сасвим.

– Не признајем да имам икаквих обавеза да дајем рачуне ђаво ће га знати коме све – рече он кратко; – нико не може мени „давати слободу“.

– Није сасвим тако. Вама је много шта било поверено. Ви нисте имали право да тако на пречац раскидате с друштвом и, најзад, нисте то никад изјавили јасно и разговетно, тако да сте њих тиме доводили у двосмислен положај.

– Ја сам то, чим сам овамо дошао, одмах јасно и разговетно писмено изјавио.

– Не, нисте јасно – мирно оспори Петар Степанович; – ја сам вам, на пример, послао Светлу личност да се штампа овде и да се примерци оставе ти негде, код вас, док не затребају; такође и два прогласа. Ви сте то вратили с једним двосмисленим писмом које ништа не каже.

– Ја само отворено одбио да то штампам.

– Не, нисте отворено. Написали сте „не могу“, али нисте разложили зашто. „Не могу“ не значи „нећу“. Могло се мислити да не можете просто из материјалних разлога. Они су тако и разумели и нашли да сте ви сагласни да и даље одржите своје везе с друштвом; дакле, могли су вам опет нешто поверити и тако довести себе у незгодан положај према вама. Сад кажу да сте просто хтели да обманете, да бисте, ако добијете какво важно саопштење, могли потказати. Ја сам вас бранио што сам боље могао, а као доказ, у вашу корист, показао сам им ваш писмени одговор од два реда. Али морао сам сâм себи признати, кад сам га после прочитао, да те две врсте нису јасне, да воде у заблуду.

– А ви сте то писмо брижљиво чували?

– Ништа то није што сам га чувао; и сад га имам.

– Па ако, до ђавола!... повика Шатов, ван себе од љутине. – Нека их, ти ваши сметењаци, нека мисле да ћу потказати, шта ме се тиче! Волео бих да видим шта ми можете!

– Записали би вас и при првом успеху револуције би вас обесили.

– То онда, је л те, кад се ви дочепате врховне власти и покорите Русију?

– Немојте се подсмевати. Понављам вам, ја сам се за вас залагао. Било како било, ја вам саветујем да данас ипак дођете. Нашто узалудне речи из некаквог ту лажног поноса? Зар није боље растати се пријатељски? Јер, видите, свакако ћете морати предати машину и стара слова и хартије – и ето о томе баш и треба да поразговарамо.

– Доћи ћу – прогунђа Шатов и погну главу у размишљању.

Šatov

Петар Степанович га искоса посматраше са свог места.

– Биће и Ставрогин? – одједном запита Шатов, подижући главу.

– Биће поуздано.

– Хе-хе.

Опет мало поћуташе. Шатов се смешкао презриво и раздражљиво.

– А та ваша бедна Светла личност, коју ја нисам хтео овде да штампам, штампана је?

– Штампана.

Гимназистов уверава да вам је Херцен то лично у албум записао?

– Херцен лично.

Опет мало подуже ћутање. Напослетку Шатов устаде са постеље.

– Одлазите, нећу да сам с вама заједно.

– Идем – рече Петар Степанович чак некако и весело и полако се диже; – још само једну реч: чини ми се да је Кирилов сам самцит у кући, без служавке?

– Сам самцит. Одлазите, не могу с вама у једној просторији да дишем.

„А, добар ли си ми сад!“ весело мишљаше Петар Степанович излазећи на улицу; „бићеш добар и вечерас; а управо такав си ми и потребан сад; боље се не може пожелети! Руски бог нам канда још помаже!“

 

 

Трећи део, четврта глава, III

 

Као и увек у овај час, Кирилов је седео на свом кожном дивану и пио чај. Он се не диже гостима у сусрет, него се сав затури и узнемирено погледа у оне што уђоше.

– Нисте се преварили – рече Петар Степанович – управо сам за то и дошао.

– Данас?

– Не, не, сутра… отприлике у ово доба.

Па журно седе поред стола и са зебњом стаде погледати узнемиреног Кирилова. Уосталом, он се већ беше и умирио… изгледа као и увек.

– Ево, ови никако не верују. Ви се не љутите што сам довео Липутина?

– Данас, не љутим се, а сутра хоћу да сâм…

– Али не пре него што ја дођем, а затим преда мном.

– Не бих желео пред вама.

– Ви се сећате да сте обећали написати и потписати све што вам ја кажем да напишете.

– Мени свеједно. А сад ћете дуго остати?

– Треба ми да се видим са једним човеком и да овде останем пола сата, иначе како хоћете; а то пола сата, остаћу.

Кирилов оћута. Међутим Липутин се смести мало у крај, испод владичиног портрета. Малопређашња очајничка мисао савлађивала га је све више и више. Кирилов га готово и не запажа. Липутин је теорију Кирилова знао и раније и свакад му се смејао, али сад је ћутао и необлачен гледао око себе.

– Него, ја се не бих противио да пијем чај – примаче се Петар Степанович ближе столу – сад сам појео бифтек, па сам баш рачунао да вас затекнем при чају.

– Добро, пијте.

– Пре сте нудили сами – кисело напомену Петар Степанович.

– То је свеједно. Нек пије и Липутун.

– Не, хвала, ја… не могу.

– Нећу, или не могу? – одмах му се окрете Петар Степанович.

– Код њега нећу – изразито одби Липутин. Петар Степанович се натмури.

– Мирише на мистицизам; ђаво ће вас знати какви сте ви људи, сви ви!

Нико му не одговори; ћутали су читав минут.

– Али ја знам једно – наједанпут додаде он одсечно – нема те предрасуде која ће нас задржати да своју дужност не извршимо.

– Ставрогин отпутовао? – запита Кирилов.

– Отпутовао.

– Добро је учинио.

Петар Степанович као да севну очима, али се савлада.

– Мени је свеједно како ви мислите, само ако сваки своју реч одржи.

– Ја ћу одржати.

– Уосталом, увек сам и био уверен да ћете ви своју дужност извршити, као човек независтан и напредан.

– Ала сте ви смешни.

– Ако, мени је врло мило кад могу кога да насмејем. Увек ми је мило кад могу да угодим.

– Ви много желите да се ја убијем, а бојите се  да изненадно нећу?

– То јест, видите, ви сте своју замисао сами везали с нашим акцијама. Рачунајући на ту вашу замисао, ми смо већ понешто предузели, тако да се никако не бисте могли ни одрећи, зато су нас одредили и послали.

– Само никакво право!

– Разумем, разумем, потпуна ваша воља, а ми ништа друго и нећемо него да се ваша воља потпуно изврши.

– И ја ћу морати да примим на себе све ваше гадости и грозоте.

– Саслушајте, Кирилове, ваљда се не плашите? Ако желите да се одрекнете, кажите то одмах.

– Ја се не плашим.

– То кажем зато што стављате много питања.

– Скоро ћете отићи?

– Опет питате?

– Ето видите – настави Петар Степанович, а све се више и више љутио и узбуђивао и није налазио прави тон – желите да одем, како бисте остали сами па да се средите; али све су то опасни знаци, управо вас ради, и најпре вас ради. Хоћете много да мислите. По мом мишљењу боље је не мислити, него онако. Па, богами, и ви ме узнемирујете.

– Мени је врло гадно само то једно, што ће у оном тренутку поред мене да буде гмизавац као што сте ви.

– Па то је свеједно. Ја ћу у то време, ако хоћете, изићи и остати на степеницама. Ако ви умирете а нисте равнодушни, онда… је то врло опасно. Ја ћу изићи напоље на степенице, а ви замислите да ништа не разумем и да сам бескрајно нижи од вас.

– Не, нисте бескрајно; ви имате способности, али не разумете врло много, јер сте низак човек.

– Врло ми је мило, врло мило. Ја сам већ рекао да ми је мило да прибављам разоноде… у оваквом тренутку.

– Ви ништа не разумете.

– То јест, ја… Свакако, ја слушам с поштовањем.

– Ви ништа не можете; ви ни сад ситне пакости сакрити не можете, а јест вам и незгодно да покажете. Ви ћете мене наљутити и ја ћу одмах затражити још пола године.

Петар Степенович погледа у часовник.

– У вашој теорији никад ништа нисам разумео, али знам да је нас ради нисте смислили, па ћете је, данас, без нас и остварити. Знам и то да идеју нисте појели ви, него идеја вас, па, дакле, тај тренутак нећете одлагати.

– Како? Мене појела идеја?

– Да.

– А нисам ја појео идеју? То је добро. Ви имате мали разум. Само, ви пецкате, а ја се поносим.

– А, дивно је то, дивно. Управо тако и треба, да се поносите.

– Доста; попили сте, идите.

– Ђаво да га носи, мора се – придиже се Петар Степанович. – Премда, ипак је рано. Слушајте Кирилове, ја ћу оног човека наћи код Мјасничихе, разумете? Или је она слагала?

– Нећете наћи, јер је он овде, није тамо.

– Како овде, ђаво да га носи, где је?

– Седи у кухињи, једе и пије.

– А како је смео? – плану Петар Степанович, црвен у лицу и љут – морао је да чека… Којешта! Нити има пасоша, нити новаца!

– Не знам. Дошао је да се опрости, обучен и готово. Отићи ће и неће се вратити. Он каже да сте ви подлац и неће да чека ваш новац.

– А-а! Он боји се да ја… е па да, ја га и сад могу, ако… Где је, у кухињи?

Кирилов отвори споредна врата за малу мрачну собу; а из те собе, преко три степеника, силазило се доле у кухињу, право у преграђен собичак у коме се обично намешта куваричина постеља. И ту, у куту, испод икона, за белим незастртим столом, сад је седео Феђка. Пред њим на столу био је половак, хлеб на тањиру и парче хладне говедине са кромпиром у једном земљаном суду. Он се залагао и већ био полупијан, али је седео у кожуху и јасно се видело да је спреман за одлазак. Иза преграде шуштао је самовар, али не за Феђку, него га је Феђка по дужности распаљивао и ево већ недељу дана, или боље сваку ноћ, пазио да ври, и то за „Алексеја Нилича, јер господин се много навикао да ноћу пије чај“. Ја силно мислим да је ту говедину са кромпиром исекао за Феђку, у недостатку куварице, сам Кирилов.

– Шта си наумио? – скотрља се Петар Степанович низ степенице. – Зашто ниси чекао тамо где ти је наређено?

Феђка се охрабри.

– Стани ти, Петре Степановичу, стани – проговори он, кицошки кујући сваку реч; – прва ти је дужност овде да треба да разумеш да си ти овде у отменој физити код господина Кирилова, Алексеја Нилича; коме ти свакад можеш ципеле да чистиш, зато што је он један образован мозак пред тобом, а ти си само – пфуј!

Он кицошки насуво отпљуну у страну. Видела се охолост и неко врло опасно намештено резонерство пред прву експлозију. Али Петар Степанович није имао кад више да уочава опасности, а није се то слагало ни с његовим погледима на ствари. Данашњи догађаји и неуспеси већ су га сасвим помели… Отуд из мрачне собице, са она три степеника, радознало је извиривао Липутин.

– Хоћеш или нећеш добар пасош, или добре новце, па да идеш тамо где ти је наређено, а? Хоћеш или нећеш?

– Видиш, Петре Степановичу, ти си ме одмах отпрве почео варати, зато си ти преда мном као права хуља. Исто као погану ваш човечју – ето, тако ја тебе сматрам. Ти си мени за невину крв натурио велике новце и о томе за господина Ставрогина заклетву положио, а у ствари је то једино твоја безобраштина. Ја, ама ни за једну кап нисам умешан, није то због што је једна и по хиљада рубаља – него је господин Ставрогин тебе по образима ишибао, па је то и нама познато. Опета ми сада претиш, и опета новац обећаваш, а за коју ствар? – то ћутиш. Зато ја у памети својој сумњам зашто ме у Петроград испраћаш? да се господину Ставрогину, Николају Всеволодовичу, из пакости чим било осветиш, па се ту надаш у моју лаковерност. И због тога излази да си прво ти сам убица. А знаш ли шта си заслужио само зато што си, из покварености своје, престао веровати у самога Бога, творца истинитога? Свеједно као и да се клањаш идолима, или да на једној линији с Татарином стојиш, или са Мордвином. Теби је Алексеј Нилич филозоф, много пута тумачио о Богу истиноме, Творцу Создатељу, и о створењу света исто тако о будућим судбинама и преображењима сваке ствари и свакоје звери, из књиге Апокалипсиса. Али ти, као сваки глупи незнабожац, у глувоти и немоти упоран си, па си још и наредника Еркеља на то своје навео, исто као сваки злојед саблажњиви, назван атеист…

– Ух, наказо пијана! Ем дере иконе, ем још о Богу проповеда!

– Видиш, Петре Степановичу, да ти кажем право: ја сам је здерао, али ја сам само бисерје поскидао, а, може бити, у оном тренутку, пред кандилом Свевишњега, и моја се суза – куд ћеш ти то знати – преобразила ради некога мога јада, јер сам ја права, сушта сирота, која ни своје најпрече склониште нема. Знаш ли ти оно из књиге, како је некада, у старо време, некакав трговац, исто истоветно тако са сузним уздисањем и молетвом, од пресвете Богородице бисер са зраке око њене главе украо, па после се пред целим народом на коленима вукао и све јој на подножје њено вратио; и Мати Заштитница га пред свима јавно покровом покрила и благословила, те тако се о тој ствари и у то време било чудо догодило, а преко власти је заповеђено било да се то истоветно тако и у царске књиге запише. А ти пустио миша, тако рећи; наругао се и самоме прсту божјем. И био ти мој природни господар, кога сам ја, још као дете, на рукама нашим носио – а ја бих теби данаске судио и то да се и не макнеш с овога места!

Петра Степановича спопаде тешка срџба.

– Говори, јеси ли се данас видео са Ставрогином?

– Не дам ти ја никад да ме тако испитујеш. Господин Ставрогин пред тобом стоји у правом чуђењу, и нимало није ни жељом својом у ономе учествовао, а камоли каквим заповестима својим, ја ли новцем. Ти си ме безочно навео.

– Новаца ћеш добити, добићеш још две хиљаде, у Петрограду, на месту, и то све у сребру, и још ћеш добити.

– То, прикане, лажеш, а смешно ми и видети како си лаковерне памети! Господин Ставрогин находи се пред тобом као на степеницама, а ти одоздо кевћеш на њега као глупо куче, док он сматра да би ти велику част учинио кад би одозго на тебе пљунуо.

– Ама, знаш ли ти – разјари се Петар Степанович – да је тебе, хуљу, нећу пустити ни корака одавде, него ћу право полицији да те предам.

– Феђка скочи на ноге и бесно севну очима. Петар Степанович извуче револвер. Тада се направи брза и немила сцена: пре него што Петар Степанович стиже да управи револвер, Феђка се зачас изви и из све снаге удари га по образу. У исти час зачу се и други страховит ударац, па трећи, па четврти, све по образу. Петар Степанович изгуби памет, избуљи очи, промрмља нешто и, одједном, као проштац тресну о патос.

– Ето вам га, носите га! – викну Феђка у победничком ставу, зачас, дохвати качкет, завежљај испод клупе и изгуби се.

– Петар Степанович је кркљао у несвести. Липутин помисли на убиство. Кирилов стрмоглавце слете у кухињу.

– Воде! – викну он и гвозденом кутлачом захвати из ведра па поли оном главу. Петар Степанович се покрете, подиже мало главу, седе и несвесно погледа око себе.

– Но, како је? – упита Кирилов.

Он га је гледао укочено, још га не познајући; али кад угледа Липутина, осмехну се својим непријатним осмехом и нагло скочи, дочепавши револвер с патоса.

– Ако мислите да сутра побегнете као онај подлац Ставрогин – помамно насрну он на Кирилова, сав блед, а речи је муцао и није изговарао тачно – ја ћу вас на другој половини земљине лопте… обесити, као муву… згњечити… разумете ли!

И револвер стави право на чело Кирилову, али готово у исти тренутак се сасвим прибра и трже руку, гурну револвер у џеп, па без речи изјури из куће. Липутин за њим. Провукоше се кроз онај пролаз и опет пођоше стрмим олуком, придржавајући се за ограду. Петар Степанович брзим корацима пође уличицом. Липутин га једва стиже. На првој раскрсници застаде изненадно.

– Па? – окрете се он Липутину изазивачки. Липутин се сети револвера, а још се сав тресао од оне сцене; али му се из уста некако само од себе и неодољиво, оте одговор:

– Ја мислим… мислим да „од Смоленска до Ташкента већ нимало нестрпљиво не чекају свог студента“.

– А видели сте шта је Феђка у кухињи пио?

– Шта је пио? Вотку.

– Е, дакле, онда знајте, пио је последњи пут у животу. Препоручујем вам да то запамтите ради даљег управљања. А сад идите до ђавола, до сутра ми нисте потребни. Али добро ме погледајте: немојте се шалити!

Липутин суновратке полете кући!

 

 

Трећи део, пета глава, I

 

[…] Познајући Шатова ја могу поуздано рећи да он никад не би допустио себи да сања како би му нека жена могла рећи те рећи „волим те“. Био је он чедан и стидљив до дивљине, гледао себе као велику ругобу, мрзео своје лице и своју нарав, упоређивао се с неком наказом која се може само по вашарима водити и показивати. Због тога је он изнад свега ценио поштење, а својим уверењима и начелима предавао се до фанатизма; био је туробан, поносит, срдит и неразговоран. Али, ево, ово биће, оно, једино, волело га је пуне две недеље (он је у то веровао, увек веровао!) а он га је увек сматрао као више од себе, без обзира на своје сасвим трезвено схватање њених заблуда; и томе створењу могао је он да опрости све, просто све (о томе није могло бити питања; могло је бити само нешто насупрот: он је држао да је он пред њом крив за све); и та жена, ево, Марија Шатова, банула је у његову кућу, опет је ту, пред њим… то се готово не може ни да схвати! Он је запањен; овај догађај садржи нешто толико страшно по њега и уједно с тим толико среће за њега, да он није могао, а можда није ни желео, него се баш бојао да се прибере. Био је то сан. Али кад га је она погледала оним измученим погледом, одмах је схватио да то створење, толико вољено, пати, можда је уцвељено и потиштено. Срце му претрну. Он се с болом загледа у њене црте: са тог уморног лица одавно је нестало сјаја прве младости. Истина, она је још лепа, у његовим очима и лепотица, као и пре што је била. (Стварно је то била жена од двадесет пет година, доста јаког састава, растом виша од средње величине, виша од Шатова, са смеђом бујном косом, бледа овална лица, крупних мрких очију које су сад севале грозничавим сјајем). Али њена пређашња лакомислена, наивна и простодушна енергија, њему добро позната, променила се сад у суморну зловољу, раздражљивост, разочарење, у неки, рекло би се, цинизам на који се она још није навикла и који је њој самој досађивао. Али што је главно, она је болесна, то је он јасно видео. И мимо своју бојазан пред њом, он јој одједном приђе и узе је за обе руке.

Marie… Знаш… ти си можда врло уморна, молим те, не љути се… Ако би пристала, на пример, да бар мало чаја узмеш, хоћеш ли? Чај изврсно крепи, хоћеш ли? Кад би пристала, је ли?

– Шта имам да пристанем, разуме се, пристајем; право сте дете, као и увек. Ако можете, дајте. Баш је тескобно код вас! И хладно!

– О, одмах ћу подложити; дрва, дрва… имам дрва! – устумара се Шатов; – дрва… оно… али… уосталом, биће одмах и чаја, – он махну руком као у очајању одлучности и дохвати капу.

– А куда ћете? – Мора да немате чаја код куће?

– Биће, биће, биће, одмах ће бити, доста свега… ја…

Он дохвати револвер, с полице.

– Продаћу овај револвер, одмах… или ћу га заложити.

– Какве су то глупости? и колико ће то трајати! Ето узмите мој новац, ако немате ништа; ту има осам гривења, мислим; то је све. Код вас је просто као у лудој кући.

– Не треба, не треба ми твој новац; одмах ћу ја… за један тре… могу баш и без револвера…

И одлете право Кирилову. То је, вероватно, било на један, два сата пре него што ће Петар Степанович доћи с Липутином. Шатов и Кирилов, иако су становали у једном дворишту, готово се нису ни виђали, а и кад се виде, готово се нису поздрављали: и сувише дуго су у Америци заједно „лежали“.

– Кирилове, ви увек имате чаја; је ли код вас чај и самовар?

Кирилов је ходао по соби (по свом обичају, по целу ноћ, горе-доле); сад нагло застаде и погледа Шатова укочено, уосталом, без особитог чуђења.

– Чај има, шећер има, и самовар има. Али самовар не треба, чај врућ. Седите и попијте просто.

– Кирилове, ми смо заједно лежали у Америци… Дошла ми жена… Ја… Дајте чаја.. треба самовар.

– Кад је жена, самовар треба. Али самовар после. Ја имам два. А сад узмите са стола чајник. Врућ је, најврући. Узмите све; узмите шећер; сав. Хлеб… Хлеба много; сав. Има телетине. Новаца – једна рубља.

– Дај пријатељу! Сутра ћу ти вратити! Ах, Кирилове!

– То је она жена из Швајцарске? То је добро. И то, што сте тако потрчали, и то је добро.

Kirilov i Šatov 2

– Кирилове! – повика Шатов узевши чајник под једну руку, а у обе шаке шећер и хлеб. – Кирилове! Кад би… кад бисте се ви могли одрећи својих снова и одбацити свој атеистички занос… о, што бисте ви били човек, Кирилове!

– Види се да волите жену, после растанка из Швајцарске. То је добро, кад је и после Швајцарске. Кад треба чај, дођите опет. Долазите целу ноћ, ја никако не спавам. Биће самовар. Узмите рубљу, ево. Идите жени, а ја ћу остати и мислити о вама и вашој жени.

Марија Шатова, очевидно, била је врло задовољна што се он брзо вратио и готово жељно се прихвати чаја; али није било потребно да се трчи по самовар, она попи свега пола чаше и узе само мали залогај хлеба. Телетину одби с грозом и раздражљиво. […]

 

 

Трећи део, пета глава, III

 

Пре свега Кирилову. Било је већ око један час поноћи. Кирилов је стајао насред собе.

– Кирилове, жена ми се порађа!

– Шта то значи?

– Родиће, родиће дете!

– Ви… ви се не варате?

– О, не, не, има грчеве!... Потребна је једна проста жена, каква год стара жена, одмах, овог часа… Може ли је одмах добавити?… Код вас је било много баба…

Kirilov i Šatov 3

– Врло ми је жао што не умем да родим – одговори Кирилов замишљено – то јест, не, не што ја не могу да родим, него не умем учинити да се други породи… или… не, то не умем да искажем.

– Хоћете да кажете да ви лично не можете да помогнете при порођају; али ја не молим за то, него за бабу, за бабу молим, чуварку, слушкињу!

– Баба ће бити, само не може одмах бити. Ако желите, ја ћу место…

– О, немогућно; сад идем даље. Виргинској, бабици.

– Гадура!

– Да, јесте, Кирилове, јесте, али је она боља од других. Да, јесте, све ће то она чинити без смерности пред светињом, без радости, са гнушањем, са грдњама и безбожностима – при тако великој тајни, пред појавом новог бића!... О, а она, моја жена, она већ сад проклиње дете и све…

– Ако желите ја ћу…

– Не, не, али докле ја отрчим (о, довући ћу ја Виргинску!) дотле, ви, покаткад приђите мојим степеницама и ослушните, али немојте улазити, уплашићете је, нипошто не улазите, само ослушните… за сваки страшни случај… А ако се деси крајњи случај, онда уђите.

– Разумем. Новац – још рубља. Ево. Хтео сам за то сутра кокошку, сад нећу. Трчите брже, трчите из све снаге. Самовар сву ноћ.

Кирилов није ништа знао о намерама против Шатова; а ни раније није знао да Шатова нека опасност чека. Знао је само да он са „тим људима“ има неке старе рачуне и мада је делимично и сам био умешан у ту ствар, према упутствима која су му била дата из иностранства (уосталом, врло површним упутствима, јер он ни у чему није ближе суделовао), ипак је у последње време све оставио настрану, сасвим се повукао од сваког посла, а пре свега од „послова“ на „заједничком делу“, и сав се предао духовном животу, размишљању. Петар Степанович, на седници, позвао је Липутина да заједно оду до Кирилова, како би се и овај уверио да ће Кирилов, у одређени час, примити на себе сву одговорност у „делу Шатова“, а ипак у расправљању са Кириловим није о Шатову рекао ни речи, чак ни издалека; вероватно је држао да то не би било мудро, да Кирилов није поуздан и да је боље да ствар остане до сутра, кад све буде свршено, да би Кирилову могло бити све „свеједно“. Липутин је добро запазио да о Шатову, и мимо обећања, није било ни речи, али био је сувише узбуђен да би могао протестовати. […]

 

 

Трећи део, пета глава, V

 

Шатов затече Кирилова како још једнако хода  горе-доле по соби, толико расејан да је већ заборавио био да је Шатову дошла жена и слушао га шта говори без разумевања.

– Ах, јест, јест – сети се он одједном, као да се с напором, и само тек за часак отео од неке идеје која га је занела – да… баба… Жена или баба? Чекајте: и жена и баба, је л те? Сећам се; ишао сам, баба долази, само не одмах. Узмите јастук. Шта још?... Јест… Чекајте… Долазе ли вама тренуци вечне хармоније, Шатове?

– Знате, Кирилове, више не ваља ноћу да не спавате.

Кирилов се прену и – чудновато – поче говорити много складније него обично; видело се да је све што је имао да мисли одавно формулисао, а можда и записао.

– Има тренутака, бива их свега пет или шест уједанпут, кад се одједном осети присутност вечне хармоније, нађене тада потпуно. То није земаљско; не кажем да је небеско, него да човек у земаљском облику то не може поднети. Треба се променити физички, или умрети. То је осећање јасно и непосредно. Некако изненадно осетите целу природу и одмах кажете: да, то је истина. Кад је Бог створио свет, он је на крају сваког дана стварања рекао: „Да, то је истина, то је добро.“ То… то није тронутост, него само тако, радост. Човек не прашта ништа, јер нема више шта да прашта. То није зато што волите – то је више од љубави! Највише од свега је што је све то онда веома јасно и што је велика радост. Кад би трајало више од пет секунда, душа не би могла да поднесе, морала би нестати. У тих пет секунда ја живим живот и за њих ћу да дам цео свој живот, зато што то вреди. Да се то издржи десет секунда, морао би се човек променити физички. Ја мислим да човек мора престати да се рађа. Зашто ће деца, зашто развиће, када је смер постигнут? У Јеванђељу је речено да се о ускрснућу неће рађати, него ће сви бити анђели божји. Наговештење… Ваша жена се порађа?

Kirilov i Šatov

– Кирилове, долази ли вам то често?

– У три дана једанпут, у недељи једанпут.

– Немате падавицу?

– Не.

– Значи, добићете је. Чувајте се, Кирилове; ја сам слушао да се падавица баш тако појављује. Један епилептик опширно ми је описао то наговештајно стање и осећање пред појавом падавице, тачно као ви; и он одређује пет секунда и он каже да се више не може издржати. Сетите се Мухамедова крчага – још се суд није пресуо, а он је на коњу облетео рај. Крчаг – то су ваших пет секунда; то и сувише подсећа на вашу хармонију; а Мухамед је био епилептик. Чувајте се, Кирилове – падавице!

– Неће стићи – мирно се осмехну Кирилов.

 

 

Трећи део, шеста глава, II

 

Верховенски прво сврати у свој стан, па савесно, без журбе, тачно и лепо сложи путнички пртљаг. Ујутру у шест је полазио брзи воз. Тај воз је долазио само једанпут недељно, а уведен је био скоро, засад само као проба. Мада је Петар Степанович наше обавестио као да се само привремено одваја од њих и да тобож иде у срез, ипак је, после се видело, имао сасвим других намера. Кад сврши с пртљагом, он се обрачуна с домаћицом (њу је већ раније известио о свом одласку) и колима се пресели код Еркеља који је становао близу станице. А затим, отприлике после један час после поноћи, упути се Кирилову, прође опет кроз онај потајни Феђкин улаз.

Душевно стање Петра Степановича било је ужасно. Поред других, за њега врло важних неповољности (о Ставрогину још ништа није могао дознати), он је, чини ми се – јер не могу да тврдим поуздано – добио данас – однекуд (највероватније из Петрограда), један тајни извештај о некаквој опасности у скором времену, која га чека. Разуме се, о том времену се сад проносе код нас у граду врло многе бајке; али ако је ишта било раније тачно познато, било је познато само оном ко је то требало да зна. А ја, по свом личном мишљењу, држим да је Петар Степанович могао имати посла и гдегод на другом месту, не само код нас, па је одиста и могао бити ухођен и добити обавештења. Уверен сам, насупрот циничној и очајној сумњи Липутиновој, да је Петар Степанович доиста могао имати још две-ти петице мимо наше, на пример, у обема престоницама; а ако не петице, оно везе и спојеве, и то, можда, и врло необичне. Није прошло више од три дана после његовог одласка, а у наш град стиже из престонице наредба да се Петар Степанович одмах затвори – а због којих дела управо и да ли код нас или у ком другом месту не знам. Ова наредба стигла је таман да појача онај потресни утисак страха, готово мистичног, који је обузео нашег старешину, као и наше дотад увек лакоумно друштво; а стигла је управо тада кад се обелоданило тајнствено и врло значајно убиство студента Шатова, као и све ванредно загонетне околности које су тај догађај пратиле. Али наредба је закаснила! Петар Степанович је тада, под туђим именом, већ био у Петрограду, одакле је, кад је проњушио о чему је ствар, утекао преко границе… Него, ја сам сувише измакао напред.

Код Кирилова он уђе са изгледом љутитог човека, готова на свађу. Поред главног посла, хтео је да откине као и нешто лично од Кирилова, да се за нешто на њему освети. Кирилов баш као да се обрадовао његовом доласку; видело се да га је очекивао врло дуго и са болесним нестрпљењем. Лице му беше блеђе него иначе, поглед црних очију тежак и укочен.

Мислио сам да нећете доћи – проговори он мучно, из дубине кута на дивану, одакле се иначе и не помаче да га дочека.

Петар Степанович стаде поред њега и, пре него што ће проговорити, загледа се у његово лице непомичним погледом.

– Дакле, све је у реду и нећемо одустати од наше намере… је ли јуначе? – осмехну се он увредљиво-заштитничким осмехом. – А ако сам баш и задоцнио – додаде непријатно шаљиво – бар ви немате шта да се жалите на то: поклонио сам вам три сата.

– Нећу од вас поклоњене сате! ти ми не можеш поклонити… глупаче!

– Како? – трже се Петар Степанович. Али се одмах савлада. – Гле ти осетљивка! Е? Па ми смо љути? – удешавао је он своје речи једнако са изгледом увређене охолости. – У оваквом тренутку пре би био потребан мир. Најбоље је сад себе сматрати за Колумба, а на мене гледати као на миша и не рачунати на моју увреду. То сам јуче препоручивао…

– Ја нећу да те гледам као миша.

– Шта је сад то, комплимент? Него, уосталом, и чај је хладан – дакле, све тумбе! Да, овде се дешава нешто сумњиво. Аха! Гле, видим нешто тамо на прозору, на тањиру (он приђе прозору). Охо, кувана кокошка, с пиринчем!.. Али зашто није досад ни начета? Мора да смо били у таквом душевном стању да чак ни кокошку…

– Ја сам јео; и то није ваша ствар; умукните!

– О, наравно, па то је сад и свеједно. Али за мене, за мене и није свеједно: замислите, готово нисам ни ручао и, према томе, ако ова кокошка, како мислим, сад већ више није потребна, а?...

– Поједите ако можете.

– Добро, хвала, а затим ћу и чај.

Он се очас намести за сто, на други крај дивана, и с ретком лакомошћу навали на јело; али у исти мах сваки час посматраше своју жртву. Кирилов га је с јетком одвратношћу непомично гледао, управо као да нема снаге да се одвоји од тог предмета одвратности.

– Него, збиља – одједном добаци Петар Степанович, једући и даље – збиља, а наша ствар? Ми, дакле, не одустајемо, а? је ли? А писамце?

– Ја сам ове ноћи открио да ми је свеједно. Написаћу. О прогласима?

– Јест, и о прогласима. Уосталом, ја ћу издиктирати. Јер вама је свеједно. Зар би вас, у овом тренутку, садржина могла да узнемирава?

– То није твоја ствар.

– Није моја, разуме се. Уосталом, свега само неколико редака: да сте са Шатовом растурали прогласе, између осталих и помоћу Феђке, који се крио у вашем стану. Ова тачка, о Феђки и о стану, врло је важна, чак најважнија. Видите, ја сам према вама сасвим отворен.

– Шатов? Зашто Шатов? Нипошто Шатов.

– Ето ти сад, шта ће вам то? Шкодити му већ не можете.

– Дошла му је жена. Она се пробудила и послала да ме пита где је он.

– Слала да пита за њега? Хм. То није згодно. Може бити послаће опет; нико не мора знати да сам овде.

Петар Степанович се забрину.

– Она неће дознати; она спава; код ње је бабица, Арина Виргинска.

– Баш зато и… неће чути, мислим? Знате, добро би било да се улаз затвори.

– Ништа неће чути. А Шатов ако дође, ја ћу вас сакрити у ону собу.

– Шатов неће доћи; а ви ћете написати да се посвадили због издаје и отказивања… вечерас… и да је то узрок његове смрти.

– Умро! – повика Кирилов и скочи с дивана.

– Вечерас у осам увече; или, боље рећи, синоћ у осам; јер сад је већ један после поноћи.

– Па ти си га убио!... И то сам ја јуче слутио!

– Како не бисте слутили! Ево, из овог револвера! (Он извуче револвер, изгледа, зато да га покаже, али га више није склањао, него га задржа у руци, као на готовс). – Чудан сте ви човек, збиља. Па, забога, Кирилове, ви сте сами знали да се тако морало разрачунати с тим лупежом. Шта је ту имало да се слути? Ја сам то већ неколико пута прежватао. Шатов је спремао доставу; ја сам га пратио; оставити га није се могло нипошто. Па и вама је било дато упутство да пазите; и сами сте ми, пре три недеље, казали…

– Умукни! Ти си то зато што ти је у Женеви пљунуо у лице!

– И за то, и још за друго. За много штошта друго, уосталом, без икакве мржње. Што скачете? Зашто правите те фигуре? Охо! Гле какви смо… ево…

Он скочи и управи револвер испред себе. Међутим, и Кирилов је изненада дохватио с прозора свој револвер, још јутрос спремљен и напуњен. Петар Степанович заузе став и упери оружје на Кирилова. Кирилов се пакосно насмеја.

– Признај, ниткове, узео си револвер зато да ја убијем тебе… а ја нећу тебе да убијем… премда… премда…

image 1

И опет упери револвер на Петра Степановича, као да одмерава мету, као да нема снаге одрећи се задовољства да замисли себе како би га убио. Петар Степанович, једнако у истом ставу, чекаше до последњег тренутка и не окидаше излажући се тиме да пре сам добије зрно у чело него да први пуца; иако је од овог „манијака“ могло и то да се очекује. Али „манијак“ најзад спусти руку, јер је био задихан и у дрхтавици; није могао да говори.

– Нашалили смо се, па доста – спусти оружје и Петар Степанович. – Знао сам ја да се ви шалите; само, знате, ризиковали сте; ја сам могао и окинути…

Он прилично мирно седе на диван, насу себи чаја, уосталом, мало уздрхталом руком. Кирилов спусти револвер на сто и поче да хода горе-доле.

– Ја нећу написати да сам убио Шатова и… сад нећу ништа да напишем. Нема писма!...

– Нема?

– Нема.

– Да чудне дволичности, да чудне глупости! – ту Петар Степанович позелене од једа. – Ја сам то, уосталом, и слутио. Знајте, нећете ме уплашити. Како хоћете, збиља. Кад бих вас могао силом натерати, ја бих вас натерао. Уосталом, ви сте подмукли.

Петар Степанович је све више и више губио стрпљење. – Ви сте онда молили новац од нас, бацили нам прашину у очи… Само, при свем том, ја одавде не излазим без резултата, бар док не видим како ћете сами себи лобању да размрскате.

– Ја хоћу да ти одмах изађеш – одупре се Кирилов непоколебљиво.

– Аја, то већ никако! – Петар Степанович опет дохвати револвер. – Вероватно, пало вам сад на ум да само из пакости и страха, све одложите, па сутра да идете да пријавите, како бисте опет добили мало пара… јер то се плаћа. Ђаво да вас носи, али такви кукавци као што сте ви на све су готови! Само, не узнемирујте се: све сам ја унапред видео и знао: нећу одавде отићи док, ево, овим револвером не размрскам ту вашу лобању, као и оном хуљи Шатову – у случају да се ви лично препаднете па одложите намеру… ђаво да вас носи!

– Ти пошто-пото желиш да видиш моју крв?

– Не из мржње; разумете ли? мени је свеједно. Него зато да бих био миран за нашу ствар. На човека се не може ослонити, видите и сами. Ја нимало не разумем ту вашу фантазију да себе уморите. Нисам вам то ја измислио, него сте ви сами казали, пре него што сам о њој и чуо, и то нисте казали прво мени, него члановима у иностранству. И не губите из вида да вас нико од њих није на то приморавао, нико од њих вас није ни познавао, него сте сами дошли да се поверите, из осетљивости. Е па шта можемо сад, кад је баш на томе, још онда, и то с вашим пристанком, и понудом (утувите: понудом!) заснован план за овдашњи рад! то се сад већ никако не може да измени. Ви сте тако себе поставили да знате, знате и сувише много шта што не би требало да знате. Ако следујете и пођете сутра да нас пријавите властима, да неће то можда и вама бити незгодно? – како мислите? Ви сте се обавезали, дали реч, узели новац… и сад никако не можете одрећи…

Петар Степанович се јако загрејао, али га Кирилов одавно не слушаше. Он је опет замишљен ходао по соби.

– Жао ми је Шатова – рече он и поново се заустави пред Петром Степановичем.

– Та, оно, додуше, жао је и мени, можда, и зар…

– Ћути, ниткове! – загрме Кирилов и учини покрет страшан и недвосмислен. – Убићу те!

image 3

– Де, де, де, слагао сам, слагао, слажем се, нимало ми га није жао! Те де, доста! доста! – скочи Петар Степанович преплашено и испружи руку.

Кирилов се одједном умири и поче ходати.

– Ја нећу одложити, ја баш сад хоћу да се убијем; сви су подлаци!

– Видите, ето, то је идеја; дабогме, сви су подлаци и како је пристојном човеку мрско да живи на свету…

– Глупаче, и ја сам подлац као и ти, као и сви, и нисам пристојан човек. Пристојног човека никад није било.

– Најзад, сетио сам се. Зар ви, Кирилове, како сте паметни, нисте схватили да су сви једни и исти, да не постоји ни боље ни горе, него само паметније и глупље, и да ако су сви подлаци (што је, уосталом, глупост) – онда, по свој прилици, и нема подлаца!

– А! Па ти се збиља не смејеш! – погледа га Кирилов с неким чуђењем. – Ти то кажеш ватрено и просто… Зар људи као што си ти имају уверења?

– Кирилове, ја никад нисам могао разумети зашто хоћете да се убијете. Знам, само, да се то чини из уверења, из чврстог уверења. Али ако осећате потребу да се, тако рећи, наизговорите, ја сам вам на услузи… Само, ваља имати на уму време…

– Колико је сати?

– Охо, тачно два – погледа Петар Степанович у часовник и запали цигарету.

„Чини ми се, моћи ћемо се погодити“ – помисли он.

– Ја немам шта теби да кажем – промрмља Кирилов.

– Разумем; ту има нешто о богу… јер ви сте ми то разјашњавали једанпут, па и двапут. Кад се убијете, ако се убијете, бићете бог – тако нешто, чини ми се?

– Да, ја ћу бити бог.

Петар Степанович се не осмехну. Чекао је. Кирилов га погледа оштроумно.

– Ви сте политички обмањивач и интригант, ви хоћете да ме сведете на филозофију и на одушевљење, да ме примирите, да ми одстраните гнев, и кад се помирим, да измолите писмо да сам ја убио Шатова.

Петар Степанович одговори са готово природном простодушношћу:

– Е, па нека ме, нек сам и такав неваљалац: само, зар вама, Кирилове, у последњим тренуцима није то свеједно? Де, реците ми, молим вас, зашто се свађамо: ви сте овакав, ја онакав, па шта из тог излази? А уз то, обојица смо…

– Подлаци.

– Па, рецимо, и подлаци. Ви знате да су то само речи.

– Ја целог живота нисам хтео да то буду само речи. Ја и сад сваки дан хоћу да то не буду речи.

– Па да, сваки тражи где је боље… Ситна риба… то јест, сваки тражи себи комфор своје врсте, своју угодност, то је све. Давно и давно позната ствар.

– Угодност, велиш?

– Ах, вреди ли се препирати око речи.

– Не, ти си добро казао: угодност. Бог је потребан и за то га мора бити.

– Е па изврсно!

– Али ја знам да њега нема и не може бити.

– То је тачније.

– Зар не разумеш да са тим двема мислима човек не може да остане међу живима?

– Него да се убије, ваљда?

– Зар ти не разумеш да се једино због тога човек може убити? Ти не разумеш да може бити такав човек, један из хиљада ваших милиона, који неће хтети и неће поднети.

– Ја разумем, само, да се ви, чини ми се, колебате… То је врло рђаво.

– И Ставрогина је појела идеја – није запажао Кирилов ону напомену и суморно је ходао по соби.

– Како? – Петар Степанович наоштри слух; – каква идеја? Је ли вама он лично нешто говорио?

– Није, ја сам погодио сам: Ставрогин, ако верује, не верује да верује. – А ако не верује, не верује да не верује.

– Е, код Ставрогина има и нешто друго, паметније од тога… – набусито промумла Петар Степанович, узнемирено пратећи обрт разговора и бледог Кирилова.

„Ђаво да га носи, неће се убити“ – мислио је он; „увек сам то слутио; наопак мозак и ништа више; их, какав људски шљам!“

– Ти си последњи који си са мном – изненада учини Кирилов милост; – и не бих хтео да се са тобом рђаво растанем.

Петар Степанович не одговори одмах. „Дођавола, шта је, опет, ово?“ – помисли он поново.

– Верујте, Кирилове, ја немам ништа против вас као личности и увек сам…

– Низак си ти и лажна памет. Али и ја сам што и ти, и убићу се, а ти остајеш жив.

– То јест, хоћете рећи да сам тако низак да желим остати међу живима.

Он још није могао да просуди да ли је згодно или није да у оваквом тренутку овакав разговор наставља и одлучи да се „држи према околности“. Али Кирилов га је и досад љутио својим тоном надмоћности и својим отвореним презиром а сад га је то, однекуд, још више љутило него пре. Можда зато што му Кирилов, који, кроз који час треба да умре (јер, ипак, Петар Степанович је то стално имао на уму) изгледа некако као неки полу-човек, неко коме он ту надмоћност и претерани понос никако не може да допусти.

– Изгледа ми да ми се хвалите што ћете се убити?

– Ја сам се одувек чудио што сви остају да живе – рече Кирилов и не слушајући његову напомену.

– Хм! Узмимо да је то идеја, али…

– Мајмуне, ти повлађујеш да би ме покорио. Ћути! Ништа ти не разумеш. Ако нема бога, онда ја сам бог.

– Е, ту вашу тачку никад нисам могао да разумем: по чему сте ви бог?

– Ако бога има, онда је све његова потпуна воља и ја не могу изван воље његове. Ако га нема, онда је потпуна воља моја и дужан сам да обзнаним своју вољу.

– Слободну вољу? А зашто сте дужни?

– Зато што је цела воља постала моја. Зар нико на читавој планети, кад сврши с богом и увери се о својој вољи, неће смети, без страха, у главној тачки, да покаже слободну вољу? То је као кад сиромашак добије наследство и уплаши се, па не сме да приђе кеси, јер сматра себе немоћним да то има. Ја хоћу да обзнаним слободну вољу. Нека сам један, али учинићу.

– И учините.

– Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.

– Додуше, нисте ви једини што се убијате, има много самоубица.

– Са узроком. Али без икаквог узрока, него једино од своје слободне воље само ја.

„Неће се убити“ – опет севну кроз главу Петра Степановича.

– Знате шта – рече он љутито. – Да сам на вашем месту, ја бих своју слободну вољу показао тиме што бих убио некога другога, а не себе. Могли бисте бити корисни. Казаћу вам кога, ако се не уплашите. И онда пристајем да се не убијете данас. Може да буде споразума.

– Убити другога била би најнискија тачка моје слободне воље; а ти си сав у томе. Ја нисам ти; ја хоћу највишу тачку и убићу себе.

„Својом памећу, хвала богу, дотле је дошао“ – пакосно промумла Петар Степанович.

– Ја сам дужан да објавим неверовање у бога – рече Кирилов ходајући по соби. – За мене узвишеније идеје нема до да бог не постоји. Човек је учинио само то што је измислио бога, да живи и не убија се; у томе је цела светска историја до данас. Ја једини у целој светској историји нисам хтео да измислим бога, то је први пут. Нека сазнаду једном за свагда.

image 2

„Неће се убити“ – стрепео је Петар Степанович.

– А ко да сазна? – подстицаше га он. – Овде смо само ја и ви; Липутин, ваљда?

– Сви да сазнаду; сви ће сазнати… Нема ништа тајно што не би постало јавно. То је Он казао.

– Он с грозничавим одушевљењем показа на икону Спаситељеву пред којом је горео жижак. Петра Степановича то сасвим разљути.

– Мора да ви баш у њега верујете! и кандило палите; да није то „за сваки случај“?

Кирилов поћута.

– Знате шта, ја мислим да ви верујете можда више него поп.

– У кога? У Њега? Слушај – застаде Кирилов а непомичан и занет поглед беше упро испод себе. – Слушај велику идеју: Био је на земљи један дан, а у средини земље стајала су три крста. Један на крсту је веровао толико да рече другом: „Данас ћеш бити са мном у рају.“ Сврши се дан, оба умреше, одоше, и не нађоше нити рај нити ускрснуће. Не обистини се казано обећање. Слушај: онај човек био је већи од свију на земљи, сачињавао оно зашто она треба да живи. Цела планета и све што је на њој без тога човека је – само лудило. Таквог човека није било ни пре ни после њега, никад, а чудо је било. У томе и јест чудо што није било и неће бити таквога, никад. А кад је тако, ако природни закони нису пожалили ни Овога, а ни чудо своје нису пожалили, него и њега натерали да живи усред лажи и да умре за лаж – онда је, дакле, и цела планета лаж и стоји на лажи и глупом подсмеху. Мора да су и сами закони планете лаж и ђаволов водвиљ. Па зашто живети? одговори, ако си човек?

– То је други обрт ствари. Мени се чини да сте ви премашили два разна узрока; а то је врло очајно. Али, допустите, а шта ћемо, ако сте ви бог? Ако је лаж свршена и ако сте се ви досетили да цела лаж долази отуда што је досадашњи бог постојао?

– Једва, разумео си! – повика Кирилов раздрагано. – Дакле, може се разумети кад је разумео човек као што си ти! Разумеш ли сад: цело спасење свакога јесте доказати ту мисао. Но ко ће је доказати? Ја! Ја не разумем како је атеист досад могао знати да нема бога, па опет се није убио? Сазнати да нема бога а не сазнати да се у тај исти час сам постаје бог – то је апсурд, иначе човек мора убити себе; никако друкчије! Ако ти то сазнаш, ти си цар и нећеш се убити; него ћеш живети у слави најславнијој. Али један, онај, ко је сазнао први, мора се убити, одмах, никако друкчије, иначе ко ће да почне и да докаже? Ја ћу се убити неминовно, да бих почео и доказао. Ја сам тек по невољи бог и ја сам несрећан, јер имам дужност да објавим свима своју слободну вољу. Сви су несрећни, зато што сви страхују да објаве своју слободну вољу. Човек је досад зато и био несрећан и кукаван што се бојао да објави најглавнију тачку своје воље и показивао је своју вољу из прикрајка, као ђак. Ја сам страшно несрећан, јер се страшно бојим. Страх је човеково проклетство… Али ја објављујем слободну вољу и дужан сам уверити да не верујем. Ја ћу почети и довршити, и отворити врата. И спашћу. Спас ће бити за људе само то, то једино за све људе, и будући нараштаји биће већ физички препорођени: јер у садашњем физичком облику, колико сам ја мислио човек не може да буде без досадашњег бога никако. Ја сам три године тражио атрибут свог божанства – то је Слободна воља! То је све чиме ја у главној тачки могу показати непокретност о нову страшну слободу своју. Јер она је веома страшна. Ја се убијам да покажем непокорност и нову страшну слободу своју.

Лице Кирилова било је неприродно бледо, поглед неиздрживо тежак. Беше као у врућици. Петар Степанович помисли да ће сад пасти.

– Дај перо! – одједном сасвим неочекивано узвикну Кирилов у одлучном надахнућу. – Диктуј, све ћу потписати. И да сам убио Шатова потписаћу. Диктуј, док ми је смешно. Не бојим се мишљења уображених надмених робова! Видећеш лично да ће све тајно постати јавно! А ти ћеш бити згажен… А ја верујем! Верујем!

Петар Степанович сместа дохвати мастионицу и хартију и поче диктовати, да уграби тренутак; сав је дрхтао за успех.

„Ја, Алексеј Кирилов, објављујем“…

– Стој! Нећу. Коме објављујем?

Кирилов се тресао као у грозници. Изгледа да га је ова изјава, и нека нарочита изненадна мисао на њу, одједном целог прогутала, као какав излаз на који је његов измучени дух бурно налетео, макар само за тренутак.

– Коме објављујем? Хоћу да знам коме?

– Ником, свима, првом ко прочита. Нашта одређеност? Целом свету!

– Целом свету? Браво! И да не буде као кајање. Нећу да буде као кајање и нећу властима!

– Ама нећете, забога, немојте, до ђавола све власти! Пишите, ако мислите озбиљно!... – подвикну Петар Степанович хистерично.

– Стој! Хоћу горе једну њушку, са исплаженим језиком.

– Ех, којешта! – наљути се Петар Степанович. – Све се то и без цртежа може да искаже, само тоном.

– Тоном? То је добро. Да, тоном, тоном! Диктуј, у тону!

„Ја, Алексеј Кирилов – диктовао је Петар Степанович енергично и заповедно, нагнут над раменима Кирилова, и пратећи сваку реч коју је онај писао уздрхталом руком од узбуђења – ја, Кирилов, изјављујем да сам данас…ог. октобра, увече, у осам сати убио студента Шатова у парку због издаје и због тога што је властима доставио прогласе и Феђку, који је код нас двојице у истој кући Филипова становао и ноћивао десет дана. А убијам се данас из револвера не зато што се кајем и што се бојим вас, него зато што сам још у иностранству имао намеру да себи одузмем живот.“

Shatov Kirillov Petr Moiseeva 5

– Само то? – узвикну Кирилов са чуђењем и срџбом.

– Ни речи више! – одмахну руком Петар Степанович тако како би у исти мах успео да му отме документ.

– Стој! – Кирилов снажно притиште руку на хартију; – стој! бесмислица! Ја хоћу с ким сам убио. Зашто Феђка? А пожар? Ја хоћу све, и још да се подсмевам и ругам, хоћу тоном, тоном хоћу!

– Доста је, Кирилове, уверавам вас да је доста – поново је молио Петар Степанович, а сав дрхтао да онај не поцепа лист. – Да би се томе поверовало, ваља да буде што нејасније, управо овако, само у наговештајима. Ваља показати само крајичак истине, таман толико да њих човек раздражи. Они ће сами себи више налагати него ми; и, већ разуме се, повероваће сами себи више него нама; а то је разуме се најбоље, боље него ишта друго! Дајте! овако је сјајно! дајте, дајте!

Он се једнако трудио да отме лист. Кирилов је широко отворио очи и слушао као да се стара да појми, али као да више не може да појима.

– Их, до ђавола! – разљути се Петар Степанович – па он то још није потписао! Шта сте избуљили те очи, потписујте!

– Ја хоћу да наружим… – промрмља Кирилов; уједно узе перо и потписа се. – Ја хоћу да наружим.

– Допишите: Vive la république (2), па доста.

– Браво! – готово заурла Кирилов од усхићења. – Vive la république démocratique, sociale et universelle, ou la mort. (3)… Не, не, не тако… Liberté, égalité, fraternité, ou la mort. (4) Ово је лепше, ово је лепше. – Он са задовољством написа то испод имена.

– Доста, доста – понављао је Петар Степанович.

– Стој, још малчице… Ја ћу, знаш, потписати још једанпут француски: „de Kiriloff, gentilhomme russe et citoyen du monde (5) Хахаха! – зацену се он од смеха. – Не, не, не, стој! нашао сам најбоље, еурека! Дакле: gentilhomme – seminariste russe et citoyen du monde civilisè. (6) Ово је боље од свих, сваких… – Па скочи с дивана и изненадним брзим покретом дохвати револвер с прозора, отрча с њим у другу собу и добро затвори врата за собом.

Петар Степанович постоја мало размишљајући и гледајући у врата.

„Ако је тренутак ту, онда ће вероватно и пуцати, а почне ли да мисли, ништа неће бити.“

Узе лист, седе, и поново га прегледа. Опет му се свидело како је изјава састављена.

„Шта сад треба? Треба их за неко време држати у забуни и завести. Парк? У граду нема парка, добро, али кад помисле, сетиће се Скворешњика. Док се сете, проћи ће време; докле буду тражили леш, опет ће проћи време; а нађу ли леш, дакле, истина је и све остало, дакле је истина и ово за Феђку. А шта ће то рећи: Феђка? Феђка – то је паљевина, то су Лебјаткини, значи: све је потекло одавде, из куће Филипова, а они то баш нису знали ни видели; сву су пропустили – и то ће их сасвим збунити! Наши – неће им ни на ум пасти. Шатов, па Кирилов, па Феђка, па Лебјаткин; па зашто су један другог убили? – ето им још једно мало питање… Их, до ђавола! Не чује се пуцањ!...“

Он је, истина, читао изјаву и у њој уживао, али је ипак сваки час у мучном немиру ослушкивао и одједанпут се наљути. Неспокојно погледа у часовник – доста је касно, а већ је десет минута како је Кирилов изишао… Дохвати свећу па се упути вратима собе у коју се Кирилов затворио. Код самих врата се сети да свећа већ догорева, кроз двадесет минута догореће сасвим, а друге нема. Дохвати браву и опрезно ослушну; није се чуо ни најмањи звук; он нагло отвори врата и подиже свећу увис. Нешто замумла и јурну на њега. Он из све снаге прилупи врата, па се још и налегну на њих, али се већ све умирило и опет наста мртва тишина.

Дуго је постојао тако са свећом у руци, неодлучан. У тренутку кад је отворио врата могао је врло мало унутра да види, па ипак, промакло му је испред очију лице Кирилова, који је стајао у дубини собе крај прозора и дивља јарост с којом је изненада јурнуо према њему. Петар Степанович се стресе, брзо спусти свећу на сто, припреми револвер и на прстима одскочи у супротан кут, како би ако Кирилов отвори врата и с упереним револвером пође столу – још имао времена да пре Кирилова одмери мету и повуче обарач.

У самоубиство Петар Степанович сад већ више није нимало веровао. „Стајао је насред собе и мислио“ – пролете му кроз главу као олуја. – „Па још и она мрачна соба… Заурлао и јурнуо – ту су две могућности: или сам га ја омео у тренутку кад је хтео да одапне, или… или је стајао и мислио како би мене убио… Јест, тако је, размишљао је… Он зна да ја нећу отићи пре него што га убијем, ако он сам то не буде смео да учини – дакле, треба му да он убије мене, пре него што бих ја убио њега… Па опет, опет, тамо је тишина! Чак је и страшно: одједанпут, отвориће врата… Гадно је што он у бога верује луђе него поп. Неће се убити нипошто!... Данас се сувише намножило тих који су „својим разумом дотле дошли“. Трице! Шљам! Пих, до ђавола! Свећа, свећа! За четврт сата догореће, свакако… Ваља пошто-пото свршити… Што, сад га могу убити… Према овој изјави, нико не може ни помислити да сам га ја убио. Могу тако да га наместим, на патосу, са испаљеним револвером у руци, да сваки мора помислити на самоубиство… Их, до ђавола! а како да га убијем? Ја отворим врата, а он опет јурне и окине пре мене. Ех, промашиће, разуме се…

Тако се Верховенски мучио, дрхтећи од овако неизбежних мисли и од своје неодлучности. Напослетку узе свећу и опет приђе вратима, а револвер подиже и спреми; онда, левом руком, у којој је држао свећу, притисну кваку. Али учини то невешто; квака кврцну, зачу се шкрипут. „Пуца одмах, право!“ пролете му кроз главу. Он из све снаге гурну врата ногом, подиже свећу и пружи револвер: али отуд – ни пуцња ни узвика. У соби никога.

Верховенски се трже. Соба је забачена и нема излаза. Он још више издиже свећу и пажљиво разгледа: просто никога! Полугласно зовну Кирилова, па онда још једном, јаче; нико се није одазивао.

„Да није побегао кроз прозор?“

Доиста на једном прозору је отворено окно за ветрење. „Глупост, кроз окно није могао побећи.“ Петар Степанович пређе преко целе собе, право окну. „Аја, никако!“ Одједанпут, он се брзо окрете и виде нешто необично од чега се сав стресе. Уз зид, према прозорима, десно од врата, био је орман. Десно од ормана, у куту што га чини зид са орманом, стајао је Кирилов страховито необично – непомичан, исправљен, руку спуштених низ бедра, издигнуте главе и затиљком чврсто приљубљен уз зид, сасвим у углу и, како се чинило, са жељом да се сав притаји и ишчезне. По свим знацима рекло би се да се сакрио, али се то некако није могло веровати. Петар Степанович стаде мало укосо од кута, да може да види само истакнутије делове фигуре. Још никако није смео да се покрене улево, па да Кирилова добро види и да разуме загонетку. Срце му јако залупа… Одједанпут, њега обрва потпуно беснило; он се оте са свог места, викну и, лупајући ногама, јаросно јурну ка страшном месту.

Али кад дође сасвим близу, он опет стаде као укопан, још јаче престрављен. Што је главно, он се престравио зато што се фигура, иако је он викао и помамно полетео, чак ни не мрдну, нити трепну; оста сасвим као скамењена или као да је од воска. На лицу фигуре видело се неприродно бледило, црне очи су биле укочене и гледале у неку тачку у простору. Петар Степанович осветли фигуру одозго до доле и опет до горе, са свих страна, и осмотри лице. Наједном он опази да Кирилов, иако гледа некуд у празно, ипак види њега, искоса, па га можда и посматра. Тада му паде на ум да пламен свеће сасвим принесе лицу „овог гада“, да га мало опече и види шта ће да ради. Одједанпут му се учини да Кирилову мрдну подбрадак и да са усана склизну подругљив осмех – управо, као да је погодио његову намеру. Петар Степанович уздрхта, и не знајући за себе, чврсто стеже Кирилова за руку.

Затим се деси нешто толико необично, и тако брзо да Петар Степанович ни после није никако могао како-тако да среди своја осећања. Једва што се дотаче Кирилова, овај хитро погну главу и главом му изби свећу из руке; свећњак са звеком паде на патос, а свећа се угаси. У исти мах Верховенски осети јак бол у малом прсту леве руке. Он дрекну; и, сећа се само толико, чим Кирилов паде на њега и уједе га за прст, он га, ван сваке присебности трипут из све снаге удари револвером по глави. Напослетку, отрже прст и суновратице јуриша да побегне из куће, тражећи пут кроз помрчину. Из собе полетеше за њим страшни узвици:

– Сад, сад, сад, сад!...

Тако једно десет пута. Али он је једнако бежао и већ стигао у предсобље, кад се одједанпут захори јак пуцањ. Тада он застаде у предсобљу, у помрчини, и око пет минута се предаде размишљању. Најзад се опет врати у собу. Али ваљало је наћи свећу. Свећњак, избивен из руке, требало је тражити на патосу, десно од ормана. Али чиме да припали свећу? Одједном му севну кроз главу једно нејасно сећење: још синоћ, кад је стрчао у кухињу да нападне Феђку, рекао би да је у куту на полици овлашно опазио повелику црвену кутију са жижицама. Пипајући, он се упути лево, кухињским вратима; прође кроз собичак и спусти се низ степенице. На полици, управо на оном месту којег се сад сетио, у помрчини напипа кутијицу, пуну, још неначету. Ту не укреса ни једну жижицу, него се брзо врати горе. Поред ормана, на истом месту где је револвером ударио Кирилова кад га је овај ујео, он се изненада опет сети свог прста и у исти мах осети готово неиздржљив бол у њему. Стисну зубе па како-тако упали остатак свеће, опет га стави у свећњак и погледа унаоколо. Код отвореног окна лежао је леш Кирилова, окренут ногама десном углу собе. Метак је пробио десну слепоочницу, а зрно пробило лобању скроз и изишло на леву страну. Видели су се распрскана крв и мозак. Револвер је остао у самоубичиној руци, рука је пала на патос. Смрт је морала настати тренутно. Верховенски разгледа све најтачније, па се диже и на прстима изиђе у прву собу, затвори врата, свећу остави на место, поразмисли се и закључи да је не гаси – рачунао је да не може направити пожар. Још једном погледа документ на столу, осмехну се несвесно, па затим, ко зна зашто, све на прстима, изиђе из куће. Опет се провуче Феђкиним пролазом, натраг, савесно намести документ како треба и остави га за собом.

 

__________

(1) Куцевејка, врста кратке горње одеће.

(2) Живела република!

(3) Живела демократска, социјална и универзална република, или смрт!

(4) Слобода, једнакост, братство, или смрт!

(5) де Кирилов, руски племић и грађанин света.

(6) руски племић семинарист и грађанин цивилизованог света!

 

 

Превод са руског: Косара Цветковић

Извор: Ф. М. Достојевски, Зли дуси, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1964.