FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

JuengerFamilie with sibli

Ги Дипре

 

Један од очева, у смислу ванбрачног оца, онако како је то мислио Монтерлан рекавши оног дана када је изгубио Бареса: „Све што је велико је мој отац. Узалудно.“ Што се тиче Јингера, он се није „удаљио“, већ се, после оне кратке реченице коју је изрекао Жилијен Грак (1), кроз Хелиополис, Дневник, Есеј о човеку и времену, вијугавим путевима приближио и заузео своје место, и то не у предњем делу позорнице, већ у самом средишту опседнутог простора. Чињеница да је судбина тог савршеног авантуристе, у коме се прожимају, носећи печат двосмислености, фигуре хероја, одметника и ходочасника или „племенитог путника“, могла да пусти тако дубоке корене, објашњава се тиме да се у њој спајају две кључне способности које у највећој мери недостају писцима нашег поднебља. С једне стране, то је познавање и дубоко поимање биљног и животињског царства, родова и природних врста; с друге стране, то је осетљивост на скривену светлост и на оно највише људско што човек носи у себи, страст према неоткривеном. Та двострука обдареност једног од најрелигиознијих духова нашег времена одређује припреме за путовања која истискују и бацају у засенак тако ограничене маршруте као што су маршруте једног Жида, или једног Валерија. Жилијен Грак је посебно нагласио ону прву црту у једном свом предавању на Француској високој школи, подсећајући на „носталгију за оним златним добом какво је, на пример, било доба немачког романтизма, свет Новалиса и Нервала, које свакако није било лишено трагичног, али где је човек барем био непрестано изнова зароњен у његове дубоке воде, у непрекидном магичном складу са силама земље, набризган соковима свих хранитељских бујица које су му потребне као хлеб. . . Та огромна стецишта смирености одакле заиста избија мелодија живота, и које за мене незаустављиво навиру из дела Новалиса или Хелдерлина, као данас из дела Ернста Јингера.“

Од Атланског путовања до последње књиге: Усамљени посматрач, која садржи текстове написане између 1928. и 1975, добар део овог опуса је сачињен од фрагмената путописа. Путовања и боравци у пејсажима Далмације, Грчке, Сардиније, Сицилије, у којима се најфинија запажања природњака и ентомолога допуњују и подударају са посматрањима „дивљег“ теолога. Коришћење и разумевање тог „двоструког гледишта“, како га је назвао један немачки критичар, Ернст Јингер нам је сам објаснио у једном од кључних текстова, Писму са Сицилије човеку на Месецу, који потиче из 1929. године. Под плаштом алегорије и са неком врстом ироничне веселости која је ретка код њега, он описује тренутак просветљења који је доживео на падинама Монте Гала, на Сицилији, када је осетио како нестаје „оно мучно двојство које је носио у себи као потомак расе романтичара, као син расе материјалиста, а за које је до тог времена веровао да је несавладиво.“ То дело, пуно наговештаја, одређује у његовој унутрашњој биографији, у исто време линију одвајања и раскршће на коме је могао, каже он, да се приклони било романтизму, било реализму, уместо што је кренуо путем који он назива „стереоскопским“. Јингер при том мисли на апарат који га је очаравао у детињству и помоћу којег се – посредством окулара, призми и рефлектора који доводе до њихове суперпозиције – две слике у равни стапају у једну једину, одакле се јавља нова димензија дубине. „Нама, пролазницима кроз овај свет“, пише он, „ретко је дато да видимо како се сврха сједињује са смислом. А управо наш највећи напор тежи ка том стереоскопском погледу помоћу којег се ствари могу појмити у њиховој најтајновитијој и најнепокретнијој материјалности. Нужност је једна чудна димензија. Ми живимо у њој, али погледом можемо да ухватимо само њене пројекције и то једино у бићу које је носилац смисла. Постоје знаци, сличности и кључеви свих врста, а ми смо налик слепцу који, неспособан да види, ипак осећа присуство светлости по слабије ухватљивом присуству топлоте.“ Јингер још додаје: „Веродостојно запажање, то јест посматрање ствари у складу са њиховим местом у простору нужности, то је најчудеснији метод нашег духовног усмерења.“

То веродостојно запажање које је писац, у својој тридесет четвртој години усвојио као метод рада и усавршавања, двадесетогодишњи поручник је инстинктивно употребио да би описао рат у простору његове нужности, будући да је био ратник пре него што је постао писац. „Његов рат“, данас припада легенди; имао је дар, снагу и преимућство да га доживи као својеврсну иницијацију у пуном смислу те речи. Пошто је, у осамнаестој години, добровољно ступио у војску, посећивао је курс војне обуке и после тога примљен у 73. стрељачки пук, бивши пук хановерске краљевске гарде, потекао од оног корпуса који је 1779. године храбро одбранио Гибралтар од Шпанаца и Француза: у сећање на тај војни подухват, овај пук са традицијом је носио плаву траку на рукаву са натписом „Гибралтар“. У априлу 1915. упућен је на фронт, а у августу је именован за водника, у новембру већ унапређен за поручника на челу „јуришног одреда“, специјализованог за „акције“ унутар непријатељских линија. Борио се, пре свега, против Енглеза (и Индуса) на фронтовима Ени и у Фландрији, у Комблу, Сен-Васту и Гијомону, у Ланжмарку и Камбрезију, затим у време последње велике немачке офанзиве, у пролеће 1918. Седам пута је рањаван (седам двоструких рана), добио је гвоздени крст 1. класе, а два месеца пре примирја, највећи орден немачке армије, Крст за заслуге који је Хинденбург, због његове младости, оклевао да му додели. На фронту је стекао и сачувао навику да на брзу руку води белешке „у тренуцима затишја, после дневних обавеза на фронту, при дрхтавој светлости свеће, на уским степеницама које су водиле у склоништа, у рупи од експлозије бомбе прекривеној шаторским крилом или у влажним подрумима порушених кућа.“ Од тих бележака је направио три дела: Челичне олује (1919), низ кратких извештаја од којих је сваки носио име једне битке, Шумарак 125 (1922), „хронику рововских битака“ која описује из сата у сат једну седмицу живота у првој борбеној линији, Ватру и Крв (1923) где је ставио под микроскоп дотеран до највеће могуће прецизности „један једини борбени дан“, онај дан (са великим Д) великог немачког напада 21. марта 1918. године. Трилогија је допуњена неком врстом филозофског додатка: Рат, наш родитељ, чије ће поглавље под насловом Крв („Чулна сласт крви се вије поврх рата као црвено једро изнад суморне галије“) изазвати, двадесет година касније, чедно неодобравање Андре Бретона (који је рат водио у болници у Нанту, а потом у Вал-де-Грасу): „Сурова мистика над којом се ипак треба замислити“, пише Бретон у Arcane 17, „јер се управо данас боримо да бисмо свет ослободили њеног присуства. Да ли би, код Јингера, форма могла бити до те мере лирска, чак и служби погрешне, штавише злочиначке (sic) садржине, а да притом не дотакне један од великих тренутака људског очајања?“ Јингер је цену платио и могао да напише: „Рат, родитељ свих ствари, и наш је родитељ. Он нас је обликовао, исковао, прекалио да би од нас начинио оно што смо. И увек, све док воља за животом буде постојала у нама, тај рат ће бити стожер око којег ће се живот окретати.“

Honorarfrei NUR fuer WamS Vorabdruck d

Ако се изнова враћам, ако се тако радо задржавам на лику Јингера под челичним шлемом, то је стога што је за нас, зачете или рођене углавном оних месеци кад је Петен свечано отворио костурницу у Дуомону, а L’Humanité Марсела Кашена објавио уз много буке На Западу ништа ново Ериха Марије Ремарка, аутор Челичних олуја остао један од оних ретких правих бивших бораца који нам је, у свој њеној истинитости, разоткрио тајну ровова. Што се тиче француске књижевности, она нам није много пружила у том погледу. Изузимам Дријеа и његову Комедију из Шарлероа и изванредна Сећања једног бившег борца 57. пешадијског пука нашег драгог Жоржа Годија, коме је Јингер писао 1932: „Веома сам срећан што се ви надате да ћете ме срести на бојним пољима неког будућег рата. Надам се да вас нећу промашити. . .“ Али од два најчувенија дела о Великом рату, Огањ и Дрвени крстови, прво је написао један хумани сањар који је на фронту провео укупно седам месеци као носач носила са рањеницима (касније евакуисан због дизентерије, додељен париском гарнизону, именован за штапског секретара, отпуштен због неспособности у јуну 1917), а друго пешак премештен у авијацију (служба на земљи) 1916. године и чији боравак на фронту није прешао четрнаест месеци. Постављајући се као тумачи људи из ровова, они вештим књижевним поступком са примесама пропаганде прикривају своје потпуно непознавање стварности битака и психологије ратника. У једном изузетном делу које није пуштено у јавност (2), историчар Жан Нортон Кри подробно анализирајући књижевност првог светског рата на прво место у свакој збирци лакрдија ставља два чувена брбљивца морбидног и клеветничког псеудо-пацифизма: „ . . . Барбис и Доржелес желе да буду сведоци, али неће да се компромитују, неће да изазову разна оповргавања јер су свесни да говоре о нечему што слабо познају. . . Некада је публика тражила романсиране ратне приче уз лепршање застава и исукане мачеве, данас воли ништа мање романсирани рат са рововима прекривеним телима мртваца језиво исцерених лица, уз обавезно целивање лешева. Ту нема никаквог напретка. Скромна стварност је исто толико далеко од вештачког реализма колико од епопеје. Али ко је читао истините приче? Попут Панургијевих оваца, Французи су јурнули за првим који је указао на роман  Дрвени крстови, а читање те књиге, уместо да им исправи појмове и дотера укус, само је увећало њихове заблуде и развило склоност ка језивом и узбудљивом, ка измишљеним речима и лажним Солунцима.“

 

***

„Преостаје нам, дакле, да обешчастимо рат“, писао је Бернанос 1929, када је роман Ериха Марије Ремарка излазио у наставцима у дневном листу L’Humanité. „И немојте случајно да се праварите! Овде обешчастити има тачно значење речи обезвредити. У том погледу, Ремаркова књига има неке заслуге. Барбисов бескрајно дуг школски задатак, напротив, сатире нашу пажњу, али не успева да нам уздрма живце. Најзад, аутор је стварно сувише глуп! Његова глупост је сувише јадна, тврдокорна. Тог пиона пуног једа немогуће је сажвакати до краја!“ Исте 1929. године када је умро Фош, бивши борац Бернанос је подсетио на своја икуства са фронта у изванредном говору који је одржао студентима Француске акције из Клермон-Ферана, Нема победа. То је његово једино непосредно сведочење, али он је сам признао да је први светски рат био покретач његовог романа Под сунцем Сатане, који је написао у знак верности према својим погинулим друговима. У његовим писмима из рата, налазимо значајне утиске, као што су ови редови које је упутио својој жени у мају 1918. (то је пролеће када је био рањен, похваљен и одликован) и које је Јингер, као врсни познавалац, високо ценио: „Мој лепи пук одлично се учврстио на положајима који су му били поверени. Одступали смо кораком, као на вежбама, на терену Венсена. . . Лепо је покривати својом ватром брежуљке и историјску долину, колевку наше расе, и стари град тамо доле, у ком се ви налазите, драге моје. Исто је тако лепо имати пред собом непријатеље који су заиста изванредни у својој вери и смелости. Али, видиш, они и ми, па ми смо се гледали у очи!“

Заборавио сам на Женевоа који је дуго важио за писца сеоске средине и за кога се могло рећи да никада није био демобилисан, лежећи онако са својим увијачима за ноге (налик на египатске папирусе на којима је исписано 43.600 редова из 5 књига које је посветио свом осмомесечном ратовању: Мемоари генерала Марбоа који покривају шеснаест година имају само 43.200 редова!) Његова борба, ма колико била срчана, завршила се рано, 25. априла 1915, са три метка у телу. Нортон Кри је веома строг према Монтерлану који се борио као аматер: „Аутор и критичари су ту књигу назвали ратни роман употребивши при том погрешан термин. Узалуд га читам јер још нисам у њему открио рат, мада се радња одвија делимично на фронту 1918. године: ја сам ту нашао само самозадовољну Монтерланову анализу његове сопствене личности. . . Нико није мање позван да пише ратни роман од Монтерлана, јер рат не допушта да га потиснемо међу споредне додатке, он хоће да заузима средиште позорнице, он хоће да обузме сву нашу пажњу, у противном одбија да се покаже.“ Треба признати да је од 343 често неиздрживо досадних страна које чине Сан, само 86 посвећено борби на фронту. Тиме смо свели на праву меру скромно борбено искуство које је Монтерлан стекао у покрајини Оаз, и то у пролеће 1918, када је фронт почео да се помера под снажним Лидендорфовом нападима. Ернст Јингер, који се са Монтерланом срео 1942. године у Паризу, ипак му је, кнежевски великодушно, доделио добру оцену: „Заједно са Лоренсом и Кентоном, убрајам га у онај истакнути али малобројни витешки сталеж који је први светски рат произвео.

 

***

Рене Кентон, истакнути биолог и херој првог светског рата, аутор је изванредних Максима о рату где, као научник, тврди да је рат израз дубоке биолошке потребе и слави, као расни моралиста, врлину хероја и вође. Капетан Јингер је забележио у свом Дневнику на дан 13. новембра 1941. да је ту књигу поклонио пуковнику Шпајделу, у Паризу, у хотелу Џорџ V“. У њој можемо прочитати следеће: „Рат је племенита врста људске активности. У њему сиромаштво никога не понижава. Таштина му је страна. Извршени задатак испуњава душу потпуним задовољством. Ниједан људски однос у њему није подао. Људи су ту браћа. Рат је златно доба човечанства.“ И још ово: „Прве борбене линије су света места.“ И ово: „Рат је људима оно што је стајаћа вода лабудовима: место њихове лепоте.“

 

***

Један људски век касније, Јингер ће нам својим Старим заветом, тако он назива своје ратне списе, приказати двоструки карактер труљења и пламсања тих „места мушке лепоте“. Он је писац „рата оружја“ који је, после Вердена и битке на Соми, претворио ратни сукоб у рад по команди, а ратнике у плаћенике смрти. „Рат је достигао свој врхунац у бици оружја“, пише он, „његови елементи су били машине, ватра и експлозив. И сам човек је коришћен као ратни материјал.“ Јингер описује немачки систем смењивања који се састојао у чекању да јединице са борбене линије буду напола уништене пре него што буду замењене, док је на француској страни, систем звани „noria“ омогућавао да се губици распореде на већи број дивизија.

„У тим пламтећим огњиштима какве су биле неке тачке на фронту, јединице су довођене до белог усијања и претваране у шљаку; када би биле извучене из ватре, подвргаване су систематском поступку обнављања да би опет изнова могле да буду враћене у жариште битке.“

dUIbp6s

Битка на Соми, коју су на тридесет километара дугом фронту водили Енглези и Французи од 1. јула до 30. новембра 1916. и у којој је Јингер учествовао, била је за немачку пешадију оно што је „пакао Вердена“ био за француску пешадију. „Научно заснована, вођена кроз низ методично спровођених напора, са најсавршенијом могућом техником“, стајаће немачку армију 600.000 погинулих, рањених и несталих. Генерал Вејганд, који је у својству шефа Фошовог штаба допринео да се припреми и организује битка на Соми, позива се у својим мемоарима на Јингера: „Један борац“, пише он, „поручник Јингер, описао је на потресан начин, у Челичним олујама, разорно дејство битке оружја: свако општење забрањено између јединице, заповедништва, артиљерије, испрекидане телефонске линије, узалуд жртвовани везисти, онемогућене оптичке везе. Иза прве линије простире се километар дубока зона у којој експлозив суверено влада. Немогуће је одредити сопствени положај, ни положај противника. Земљиште, дрвеће претворено у прах, почупано, куће дигнуте у ваздух или сравњене са земљом; обрађене њиве претворене у пустиње. На терен борбе пренето је све за шта је људска мисао способна на пољу застрашујућег.“

И Вејганд са задовољством цитира Јингера: „Поручник Јингер бележи равномерност и неумољивост у том послу уништавања и смрти: Дух и понашање борца се мењају. . . После битке на Соми, овај рат је попримио посебни карактер који га разликује од свих других ратова. Почев од те битке, немачки војник носи челични шлем и у црте његовог лица се урезује онај укочени израз енергије напете до крајњих граница.“

На крају свог предговора делу Рат, наш родитељ, Јингер поставља следеће питање: „Колико ће времена бити потребно да догађаји као што су велика офанзива у пролеће 1918, или битка код Скагерака искрсну из таме времена као споменици који су одвојени од људи?“ Куцнуо је час да се Верден, Шмен де Дам, битка на Соми одвоје од појединачних патњи и жалости. Читав Велики рат добија дубину и сјај споменика Неоткривеном. Јингер је проживео тај догађај-претечу којим започиње последњи век другог миленијума и крај једне ере и омогућио да његову величину осете они који су дошли после. Овај први светски рат је пробни камен на коме се искушава каквоћа духа. Ништа боље не открива лакомисленост или нискост савременика од извесног начина да се именују узроци и означе „одговорности“, да се осуде они који су га водили понекад са љубављу. „Јер, ево шта је важно, не треба уочити решење, већ енигму.“ Грмљавина сада већ утихлих артиљерија изазива у нама носталгију која је ломила срца швајцарских војника Луја XVI када су слушали крављи Tanz, који је стога морао бити забрањен. Она буди чежњу за Земљом детињства, јача сећање на једну младост проведену с друге стране живота којој нас тајанствено приближава овај данашњи војник стар четири пута по двадесет година. „Шта се догодило са том младошћу која је тако рано морала да сломи тајне печате смрти, чија порука је већ потпуно спремна чекала да јој буде уручена? Постојала је само једном и заувек је остала присутна. Нека прво пијанство покрене срце као да је ветар дунуо у једра! Зар ти није био драг онај који се по први пут обрушавао у дубине у којима Дух елемената жестоко покреће животну снагу? Зар не постоје часови у којима морамо бити вољени од свих ствари, као цвет који се отвара у својој дивљој невиности? Часови у којима нас неумереност избацује попут метка из пушчаних цеви свакодневних навика? Тек тада почињемо да летимо, а наша висока мета је само оно неизвесно.“

Naši Nemačka. Ernst Jinger 01. U uniformi

 

***

Једини које можемо понекад навести на тим дубинама, на тим висинама су, поред Немца Јингера, пољски каплар Аполинер и француски носач носила Тејар де Шарден. Песник који је опевао суштину величине „битке људства“. Калуђер који је у Носталгији за фронтом писао 1917: „И када, дакле, буде дошао онај мир који желе сви народи (и ја први од свих) нешто попут светлости ће се нагло угасити на Земљи.“ У свом предговору другом издању Челичних олуја Јингер налази исте речи: „Ако су нам, за сада живци још увек уздрмани оним што је ужасно у његовом спољном виду [рат], он ће можда будућим генерацијама изгледати као нека ’распећа’ старих мајстора: једна велика мисао која осветљава ноћ и крв.“ Управо зато што је најмање безбожан од свих писаца, Јингер још може да нам говори о свом рату, и зато што се у њему, у извесном смислу, сажимају моћи она три једина бића која су, према Бодлеру, достојна поштовања. Свештеник, ратник, песник. „Знати, убијати и стварати.“ Ако говоримо о знању, Јингер зна; говоримо ли о убијању, убијао је; говоримо ли о стварању, написао је оне неупоредиве књиге које се чине као узвишења неке нове топографије. „Ја нисам водич, али желео бих да се људи користе мојих списима као неком врстом карте. Водич бира међу бројним путевима онај којим ће ићи, али ја то не чиним. За мене су разилажење путева или њихова противречност важнији од самих путева.“ Од 1914. до 1944, у току целог трајања тог „тридесетогодишњег рата“ чији ће он остати Видовњак и Егзорцист, човек Јингер никада није лагао самог себе. Године 1918. добровољно ступа у слободне стрелце и стиче највеће одликовање за немачку храброст. Године 1940, као командант чете, добија гвоздени крст, али не за подвиг у боју већ зато што је, под ватром неког француског склоништа, изнео са терена једног од својих рањених официра. Нема расцепа између капетана окупационе војске који је једног дана 1941. године, у хотелу „Мажестик“, написао на празној страници наслов свог есеја: Мир, и поручника из 1918. године који је својим људима рецитовао Пијани брод очекујући да куцне Велики час. Насупрот оном који Заостаје, ма био и супериоран, он је онај велики који Напредује и кога његово усавршавање никада није навело да се одрекне ни аскезе ни ловорика ратника. Ми који не волимо сврзимантије, волимо што је он, чак и у утроби Левијатана, поштовао и чувао успомену, лозинке и част свога сталежа.

 

__________

(1) „ . . . Дао бих скоро читаву књижевност десет последњих година за једну једину књигу Ернста Јингера, На мермерним литицама“ (La Littérature à l’estomac, 1950).

(2) Témoins. Покушај анализе и критике успомена бораца објављених на француском језику од 1915. до 1928.

 

Превод са француског: Ксенија Јовановић

Извор: Градац, часопис за књижевност, уметност и културу , троброј 92, 93 и 94 (Ернст Јингер), јануар – јуни 1990.