FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Graphique manvantara cycle complet copie

Јулијус Евола

 

1. Учење о четири доба

Ако је модерни човек све до јуче схватао и величао као еволуцију смисао њему познате историје, традиционални човек је спознао потпуно друкчију истину. У свим древним сведочанствима традиционалног човечанства увек се у једном или другом облику налази мисао о регресији или о паду: бића су из првобитних виших стања силазила у стања све условљенија људским смртним и пропадљивим елементом. Такав инволутивни процес започињао је  обично у најстаријим временима и њега најбоље карактерише едски термин рагнарокр – „сумрак богова“. То учење у традиционалном свету није остало у неодређеном и уопштеном облику; напротив, оно се дефинисало у органској доктрини коју, истоветну у великој мери, можемо наћи у учењу о четири доба. Према том учењу, стварни смисао историје, као и смисао настанка онога што смо, уопштено речено, назвали „модерним светом“ проистиче из постепеног опадања кроз четири циклуса или „генерације“. Стога ће ово учење моћи да послужи као основа за оно што предстоји.

Најпознатији облик учења о четири доба припада грчко-римској традицији. Хесиод заправо говори о четири ере које симболизују четири метала (злато, сребро, бронза и гвожђе), а затим између две последње ере умеће пету, еру „хероја“ – али која, као што ћемо видети, значи само делимичну и посебну обнову првобитног стања. (1) Хиндуистичка традиција познаје исту доктрину у облику четири циклуса названа редом сатја-југа или кртâ-југа, трета-југа, двапара-југа и кали-југа (то јест „мрачно доба“). (2) При томе, та четири циклуса упоређују се са четири ноге и потпорњака бика који симболизује дарму или традиционални закон. (У сваком циклусу поклекне по једна од те четири ноге бика.) Персијска верзија је слична хеленској: у њој такође постоје четири доба обележена златом, сребром, челиком и „мешавином гвожђа“. (3) Халдејско учење малтене дословно преузима таква схватања.

У новије време нарочито наилазимо на представу кочија универзума као четворопрега којег, под дизгинама врховног бога, у кружној трци вуку четири коња који представљају елементе. Четири доба одговарају наизменичној предности сваког од тих коња, који потом са собом повлачи остале коње у складу са мање или више светлом и брзом симболичком природом елемента којег представља. (4) Својеврсно транспонована, иста концепција појављује се и у јеврејској традицији где се у пророчким списима говори о сјајном кипу са златном главом, сребрним грудима и рукама, бронзаним боковима и бедрима, а ногама и стопалима од гвожђа и иловаче. Тај кип са овако подељеним деловима представља „четири краљевства“ што следе једно за другим почевши од златног краљевства „краља краљева“ који је примио „моћ, силу и славу од небеског бога“. (5) Ако се још у Египту знало за предање – приписано Евсевију – о три издвојене династије које су наизменично створили богови, полубогови и мани (6), у томе се може видети еквивалент прва три управо наведена доба (златног, сребрног и бронзаног). Исто тако, у древним астечким предањима говори се о пет сунаца или соларних циклуса, при чему прва четири одговарају елементима у којима су, као у евроазијским традицијама, представљене катастрофе изазване ватром и водом (потопом), као и борбе с дивовима које, као што ћемо видети, карактеришу циклус „хероја“ којег је Хесиод додао уз остала четири циклуса. (7) У тим предањима може се препознати варијанта истог учења које се уосталом у сличним, мање-више фрагментарним облицима сусреће у колективном памћењу и код других народа.

Пре него што се латимо проучавања значења појединих периода било би добро да изложимо неколико општих разматрања, пошто је схватање којим се овде бавимо у отвореној супротности са модерним погледима на преисторију и првобитни свет. Схватање, као што Традиција налаже, да је у почетку постојао један „више-него-човек“, а не анимални пећински човек, и да је најранија преисторија била не само „цивилизација“ него „ера богова“ (8) сматрају најобичнијом митологијом многи који на овај или онај начин верују у јеванђеље дарвинизма. У сваком случају, како ту митологију нисмо ми сада измислили, ваља објаснити чињеницу да она постоји, то јест чињеницу да се у најдревнијим митовима и списима не налази ни на какво предање које би подржало „еволуционизам“, а наилази се – напротив и управо – на супротно, наиме на непрекидну мисао о бољој, блиставијој и натчовечној („божанској“) прошлости. Толико мало се, дакле, зна о „анималним почецима“; штавише, свуда се говори о првобитном сродству између људи и божанстава, те непрекидно траје сећање на првобитно стање бесмртности, повезано са идејом да се закон смрти указао у одређеном тренутку, готово као противприродан чин и анатема. У два карактеристична сведочанства као узрок „пада“ назначено је мешање „божанске“ расе с људском расом – која је схваћена као нижа раса – тако да се у појединим текстовима „грех“ упоређује са содомијом и полним општењем са животињама. С једне стране, ту је библијски мит о Бен Елохим или „синовима богова“ који су се спојили с „кћерима човековим“ и због чега на крају „свако тело смртника оскрнави свој пут на земљи“; (9) с друге стране, ту је Платонов мит о Атлантиђанима који су такође схваћени као потомци и ученици богова, а који због свог поновног сједињавања са људским бићима губе божански елемент и на крају у њима превладава људска природа. (10) У релативно новијим епохама традиција се у својим митовима често позива на цивилизаторске расе и борбе између божанских и анималних, киклопских или демонских раса. То су скандинавски Аси у борби против Elementarwesen; (11) то су Олимпљани и „Хероји“ у борби против дивова и чудовишта ноћи, земље и воде; то су аријске Деве устале против Асура, „непријатеља божанских хероја“; то су Инке, господари који намећу свој соларни закон староседеоцима „Мајке Земље“; то су Туата де Данан који су се, по легендарној ирској причи, наметнули монструозним расама Фоморијаца; и тако даље. На основу тога, може се рећи да ако традиционално учење памти родове који би могли одговарати анималним и инфериорним типовима описаним у теорији еволуције – а који су супстрат што претходи цивилизацијама које су створиле више расе – прави се грешка када се у еволуционизму ти анимални родови сматрају апсолутно првобитним, јер су они то само у релативном смислу; такође, грешка је и то што се под облицима „еволуције“ подразумевају случајеви укрштања раса који су наводно довели до појаве других, биолошки и цивилизацијски надмоћних раса; ове последње су се, у ствари, развиле из сопствених средишта, али су се услед далеке древности (као што је случај са „хиперборејском“ или оном „атлантиђанском“) или због географских фактора оставиле само трагове које ће тешко проналазити они који се ослањају једино на археолошка и пелеонтолошка сведочанства доступна профаним истраживањима.

С друге стране, веома је значајно то да постојећи народи који још живе у оном претпостављеном примитивном и варварском првобитном слабо поткрепљују еволуционистичку хипотезу. Ти родови уместо да се развијају теже одумирању, чиме се показују као дегенерисани остаци циклуса чије су се виталне моћи исцрпле, или пак као хетерогени елементи, трупине које је за собом оставила средишња струја човечанства. Ово важи већ за човека из Неандертала, који се у својој крајњој морфолошкој грубости изгледа приближава „човеку-мајмуну“. Неандерталац је у одређеном периоду загонетно нестао, а његовим еволутивним облицима не могу се сматрати расе које су се појавиле после њега – човек из Орињака, а нарочито кромањонски човек – и који представљају виши тип, тако да се већ у њима може препознати лоза многих постојећих људских раса. Исто важи и за расу из Грималдија, (12) која се такође угасила. А исто се може рећи и за многе још живе „дивље народе“. Њихово цивилизовање није „еволуција“, него готово увек груба мутација која погађа њихове виталне могућности. Има врстâ које чувају карактеристике чак и под условима који су релативно различити од њихових природних услова; друге се, међутим, у том случају гасе, или пак долази до мешања раса са другим елементима у којима, у основи, немамо ни асимилацију ни праву еволуцију. А плод тих мешавина било би пре нешто налик на процесе које описују Менделови закони о наслеђу: изгубивши се у фенотипу, примитивистички елемент се одржава као одвојено латентно наслеђе подобно да се обнови у спорадичним појавама, али увек с одликом хетерогености спрам вишег типа.

Еволуционисти верују да се „поуздано“ држе чињеница. Они не сумњају да се чињенице саме по себи неме, да исте чињенице, различито тумачене, потврђују најразличитије тезе. Тако се десило да је неко, имајући у виду све датости изнете као доказе теорије еволуције, показао да би те исте датости, у крајњем случају, могле да поткрепе и супротну тезу која у више него једном погледу одговара традиционалном учењу – тезу да човек није једини који је далеко од тога да буде производ „еволуције“ животињских врста, већ се и многе од њих могу сматрати споредним закржљалим огранцима у којима је побацио првобитни нагон који се непосредно и на одговарајући начин испољио само у вишим људским расама. (13) Има древних митова о божанским лозама у борби против монструозних бића или анималних демона пре него што се зачела људска раса (односно човечанство у свом најновијем облику); ти митови би се, између осталог, могли односити управо на борбу првобитног људског принципа против животињских потенцијала које је у себи носио, а који се, да кажемо, на крају били издвојени да би онда заостали у виду одређених животињских родова. Што се тиче наводних човекових „праотаца“ (као што су човеколики мајмун или глацијални човек), они би могли да представљају прве који су побеђени у поменутој борби; или су делом били измешани с извесним животињским потенцијалима, или су код њих ти потенцијали превладали. Ако се у тотемизму, који се односи на друштва на нижем степену развоја, појам колективног митског претка често мешао с појмом демона одређене животињске врсте, у томе се одражава управо сећање на неко слично стање промискуитета.

Иако не желимо да уђемо у проблеме антропогенезе који су у извесном смислу трансцендентни – јер овде није место за то, сматрамо да би се одсуство људских, а присуство једино животињских фосила у најранијој преисторији могло протумачити у смислу да првобитни човек (ако је уопште допуштено звати човеком тип веома различит од историјског човечанства) последњи ушао у онај процес материјализације који му је – пошто је претходно обдарио животиње организмом способним за опстанак – својим првим, већ дегенерисаним гранама, пуним девијација и  помешаним са анималним, доделио организам подобан да се очува у виду фосила. Овде се треба позвати на поједине традиције у којима се сачувало сећање на првобитну расу „слабих“ или „меких костију“. Лао Це, на пример (погл. V), говори о хиперборејској области где је започео, као што ће бити речено, садашњи циклус, управо наглашава да „њени становници (асимиловани у 'трансцендентне људе') имају слабе кости“. Што се новијег периода тиче, имамо чињеницу да више расе, пристигле са Севера, нису сахрањивале него су спаљивале лешеве, што је још један елемент који треба имати на уму с обзиром на проблем да нема остатака костију.

Неко ће рећи: „Али зар о легендарном човечанству нема баш никаквих трагова друге врсте?“ Поред тога што је наивно мислити да виша бића нису могла постојати а да за собом не оставе трагове попут рушевина, обрађених предмета, оружја и слично, треба да се истакне како из веома древних епоха постоје остаци киклопских дела од којих нису сва цивилизацијског типа (круг Стоунхенџа, огромно камење постављено у чудесној равнотежи, pedra consuada у Перуу, колоси Тиухуанака и слично), што збуњује археологе у вези са средствима употребљеним макар само и за прикупљање и преношење потребног материјала. Када зађе дубље у прошлост, поред тога што заборавља оно што се с друге стране претпоставља или се, макар, не искључује – старе нестале земље, новонастала копна – човек треба да се запита да ли се раса (која је у непосредном додиру с космичким силама, као што Традиција претпоставља да је било у почетку) не може разумети само зато што није израђивала материјалне, камене или металне предмете као што чине они који немају никакво друго средство или моћ да делују на ствари и на бића. Мени се пре чини да је „пећински човек“ заправо мит; изгледа да наш „примитивни“ предак није користио пећине (међу којима многе показују сакралну оријентисаност) као своја станишта, већ као места упражњавања култа, очуваног у том облику и у несумњиво „цивилизованим“ епохама (на пример, грчко-минојски култ пећина, церемоније и иницијацијска склоништа на Иди) и да је стога, због природне заштићености места, нормално да само ту налазимо трагове које другде време, људи и околина нису могли поштедети како би на исти начин доспели све до наших савременика.

02. Stonehenge 3100 1600. stare ere Salisbury Plain Wiltshire England 04. Iz ptičije perspektive

Уопште узев, основна је традиционална идеја да је стање свести и цивилизације било природно стање – ако не човека уопште, онда макар одговарајућих élites у почецима; знање се није ни „градило“ ни стицало, баш као што ни права сувереност није имала почетке на дну. Пошто је објаснио да оно што су Русо и њему слични претпостављали као природно стање (позивајући се на дивљаке) представља само последњи ступањ запуштености појединих лоза које су биле раштркане или захваћене последицама каквог пропадања или застрањења које је погодило њихову најдубљу суштину, (14) Жозеф де Местр сасвим исправно закључује: „Што се научног пута тиче, заслепљени смо грубим софизмом који је опчинио сваки поглед – наиме, да судимо о временима у којима су људи видели последице у узроцима на основу временâ у којима се они с напором враћају с последица на узроке, у којима се штавише баве једино последицама, у којима се каже да је узалудно бавити се узроцима, у којима се више не зна шта узрок значи.” (15) У почетку не само да су владали науком, „него је та наука, различита од наше, потицала одозго, због чега је била веома опасна. Ово објашњава зашто је у почетку наука увек била тајновита и затворена у храмове где се на крају угасила када више није могла послужити за друго сем да спржи“. (16) И од тада, као сурогат, постепено је почела да се заснива друга, чисто људска и емпиријска наука на коју су савремени људи тако поносни и с којом су мислили да измере све што за њих значи цивилизација. Отуда ова последња има само значење пуког покушаја ослобађања – помоћу сурогата – из неприродног и деградираног стања које уопште није било карактеристично за прапочетке и које се, што је најтужније, више и не опажа.

У сваком случају, треба имати на уму да ове и сличне назнаке могу мало вредети за оног ко није спреман да  промени сопствени менталитет. Свака епоха има свој „мит“ који одражава одређену колективну климу. Уопштено речено, аристократска мисао да потичемо „одозго“ и да имамо прошлост од светлости и духа данас је заменила демократска идеја еволуционизма по којој оно више потиче из нижег, човек од животиње, цивилизација из варварства. То није толико објективан резултат свесног и слободног научног испитивања, него је то пре један од многих одраза које је појава модерног света – са његовим инфериорним друштвеним и духовним слојевима и човеком без традиције – нужно произвела на интелектуалном и културном плану. Не треба да гајимо илузије; поједине „поуздане“ празноверице увек ће наћи начина да прибаве алиби и да се одбране. „Нове чињенице“ неће моћи да доведу до сагледавања различитих хоризоната у мери у којој ће то моћи нов однос према њима, а сваки покушај да се с научног становишта вреднује оно што овде намеравамо да изнесемо првенствено с догматско-традиционалног гледишта може имати резултате само међу онима који су већ духовно предодређени да прихвате такву врсту сазнања.

 

2. Златно доба

Сада ћемо наставити прво с идејним и морфолошким, а затим са историјским – временским и просторним – одређивањем циклуса који су сагласни са четири традиционална доба.

Пре свега, златно доба. Ово доба одговара цивилизацији почетка, чија је приврженост оном што је названо традиционалним духом била колико природна толико и потпуна. Стога је било за „место“ или за род који се на златно доба историјски и надисторијски односи јављају симболи и атрибути који одговарају највишој функцији краљевског достојанства – симболи поларности, соларности, висине, постојаности и славе, живота у узвишеном смислу. У наредним епохама и у појединим традицијама које су већ измешане и расуте, владарске élites у традиционалном смислу заправо су се јављале као оне које су још уживале изворно постојање или су га пак репродуковале. Ова чињеница пружа могућност да – преласком, да тако кажемо, са деривације на интеграл – изведемо из титула и из својстава ових владарских слојева елементе погодне да окарактеришу прво доба.

Прво доба је суштински доба бића, дакле и истине у трансцендентном смислу. (17) То произилази не само из његове хиндуистичке ознаке сатја-југа (satyâ-yuga) – где сат значи бивство, одатле сатја истина – него вероватно и из римског имена за краља или бога златног доба (Сатурн). Saturnus који је одговарао хеленском Кроносу суптилно наводи на ову мисао, будући да се у том имену може пронаћи управо аријски корен sat („бивство“) сједињен с атрибутивним завршетком urnus (као у nocturnus, итд.). (18) Што се доба бића или доба духовне постојаности тиче, даље ће се видети да ће се у многим представама првобитног места где се овај циклус одвијао сусрести управо симболи „копна“ међу водама, „острва“, планине, „средишње земље“.

Као доба бића, прво доба је доба Живих у узвишеном смислу. По Хесиоду се смрт – она смрт која је за већину заиста крај и која после себе оставља само Хад – појавила тек у последња два доба (гвозденом и бронзаном). У златно Кроносово доба живот је био „сличан животу богова“; била је то „вечна младост снагâ“: овај се циклус затворио, „али ти људи настављају да живе“ (τοι μεν... εισι) у невидљивом облику (ηερα εσσαμενοι). (19) Ове последње речи алудирају на већ поменуту доктрину о скривању представнике првобитне традиције и њиховог средишта. У краљевини Јиме, персијског краља златног доба, није се знало за болест ни за смрт (20) пре него што га нови космички услови нису натерали да се повуче у „подземно“ склониште чији се становници на тај начин отимају мрачној и болној судбини нових генерација. (21) Он, „Сјајни, Славни, онај међу људима који је сличан сунцу“, учинио је да у његовом краљевству смрт не важи. (22) Као што су у Сатурновом златном краљевству, по Хеленима и Римљанима, људи и богови живели један јединствени живот, и владари прве египатске династије названи су θεοι, боговима или божанским бићима. А по халдејском миту смрт би универзално завладала тек у послепотопској епохи, у којој би „богови“ оставили људима смрт, а за себе саме сачували живот. (23) У келтским предањима име острва или тајанствене атланске земље дате у друидском учењу као место порекла људи (24) управо је Tir na mBeo, „Земља Живих“ и Tir na bOg, „Земља Младости“; (25) у саги о пустоловини келтског витеза Конела Каина, она се поистовећује с „Победничком Земљом“ – Tir na Boadagи назива се „Земљом Живих, где се не зна за смрт и старост“. (26)

С друге стране, веза са златом коју прво доба увек показује исто тако упућује не оно непропадљиво, соларно, сјајно, блиставо. У хеленској традицији злато је било повезано с блиставим сјајем светлости и са свим оним што је свето и велико, (27) тако да се све оно што је сјајно, блиставо, лепо и краљевско називало златним. (28) Златан је у ведској традицији „првобитни заметак“, hiranya-garbha, и речено је: „Злато је заправо ватра, светлост и бесмртни живот.“ (29) Већ је било прилике да нагласимо да се у египатској традицији веровало да је краљ „сачињен од злата“, као и да се златним сматрао „сунчев флуид“ који је чинио непропадљиво тело небеских богова и бесмртника; тако је краљева титула „златни“ – „Хорус од злата“ – несумљиво одређивала његово божанско и сунчево порекло, његову непропадљивост и неуништивост. (30) Још је Платон (31) издвојио злато као дистинктивни елемент који одређује природу расе владара. Од златног врха планине Меру који се сматрао „полом“, првобитном отаџбином људи и олимпским седиштем и од исто тако златног врха „древног Асгарда“, седишта Аса и нордијских божанских краљева смештеног у „Земљи Средишта“, (32) до „чисте Земље“, кингту (quingtu), и њој еквивалентних места у далекоисточним предањима – све нас то изнова враћа на концепт првобитног циклуса у којем се духовно својство симболизовано златом испољава као главно и узвишено. Поред тога, треба имати на уму и да је у многим митовима у којима се говори о чувању или преношењу нечег златног заправо реч о похрањивању и преношењу нечег што се односи на првобитну Традицију. У едском миту, када се после рагнарока, „сумрака богова“, издигну нова раса и ново сунце и када се Аси поново окупе, они откривају чудотворне златне таблице које су у почетку поседовали. (33)

Еквивалентне идеје, заправо објашњења златног симбола за прву еру јесу светлост и сјај, односно „слава“, у специфичном победничком смислу којег смо већ објаснили поводом маздејског хварено-а. Првобитна земља – Ајријанем Ваеђо (Airyanem Vaêjô) – насељена „семеном“ аријске расе и самог Јиме, „Сјајног, Славног“, у персијској традицији се заправо сматра првом светлосном творевином Ахура Мазде. (34) Швета-двипа (Shveta-dvîpa), острво или бела земља Севера, што је још једна од еквивалентниих представа (као што је и Астлан, првобитно северно седиште Астека чије име подједнако подразумева мисао о белини, блештавом сјају), (35) по хиндуистичкој традицији је место теђаса (tejas), то јест блиставе силе, и ту живи божански Нарајана (Nârâyana) сматран „светлом“, „оним у коме сија велика ватра која осветљава и зракасто се шири у свим правцима“. Тула коју помињу Грци у многим представама је имала обележје „Земље Сунца“; неко је рекао: Thule ultima a sole nomen habens. (36) Иако је њена етимологија нејасна и несигурна, она није мање значајна за мисао коју су Древни изградили о тој божанској области (37) и упућује на исто соларно обележје које је имао „древни Тлапалан“, Тулан или Тула (сажимање од Тоналан = место Сунца), првобитна отаџбина Толтека и „рај“ њихових хероја. Она нас, такође, враћа и на земљу Хиперборејаца, с обзиром да су по светој географији древних традиција управо Хиперборејци били тајанствена раса која је обитавала у вечној светлости и чија је област била боравиште и постојбина делфијског Аполона, дорског бога светлости (Φοιβος Απολλων, Чисти, Блистави) који се такође приказује као „златни“ бог и бог златног доба. (38) А лозе истовремено краљевске и свештеничке, као што је бореална лоза, вукле су своје достојанство из аполонске земље Хиперборејаца. (39) Овде би се могле навести многе сличне референце.

Циклус Бивства, соларни циклус, циклус Светлости као славе, циклус Живих у узвишеном и трансцендентном смислу – такве су, дакле, одлике златног доба, односно „ере богова“ сачуване у традиционалним сећањима.

Ponoćno sunce 2

 

3. „Пол“ и хиперборејско седиште

Сада је важно да размотримо посебно обележје првобитне ере које допушта да ту еру доведемо у везу са доста прецизним историјско-географским представама. Већ смо говорили о симболици „пола“. Острво или копно, насупрот хировитости вода, представљају духовну постојаност, седиште трансцендентних људи, хероја или бесмртника, док планина или „висина“ имају олимпска значења. У древним традицијама те представе су се често  везивале за „поларну“ симболику која се придавала врховном средишту света, као и архетипу сваког regere (40) у вишем смислу. (41)

Међутим, осим као на симбол, неке датости из предања често и прецизно указују на север као на положај неког острва, копна или планине чије се значење меша с местом првог доба. Сусрећемо се, наиме, са мотивом који истовремено има духовно значење и стварно значење и алудира на време у којем је симбол био стварност, а стварност симбол, и у којем историја и надисторија нису биле два одвојена дела, него су се, напротив, једна у другој огледале. Управо на тој тачки је могуће укључити се у догађаје условљене временом. По традицији, у епохи ране преисторије, која одговара златном добу или добу „бивства“, симболично острво или поларна земља била је стварна област на северу, у зони где се данас налази Северни пол Земље. Ту област настањивала су бића која су (поседујући не-људску духовност, за коју постоје већ наведени појмови злата, „славе“, светлости и живота, а коју ће касније призивати симболика сугерисана управо из њиховог седишта) сачињавала расу која је имала уранску традицију у чистом и јединственом стању; та раса била је средишње и најнепосредније врело разних облика и израза које је та иста традиција имала у другим расама и цивилизацијама. (42)

Памћење тог арктичког седишта наслеђе је традиција многих народа, било у облику стварних географских алузија, било симбола његове функције и његовог првобитног значења који често прелазе – као што ћемо видети – на надисторијску раван, или су, пак, додељени другим средиштима подобним да се сматрају копијама првог. Из овог последњег разлога често налазимо да су та сећања, а потом и имена, митови, локације измешани, али увежбано око лако може да издвоји поједине саставне делове. Пре свега запажа се мешање арктичке и атланске теме, тајне Севера са тајном Запада, све док атланско седиште  није наследило управо оно главно седиште првобитне Традиције на полу. Зна се да је астрофизички узрок који доводи до нагињања Земљине осе из епохе у епоху разлог климатских промена које имамо. С друге стране, према предању, овај нагиб се остварује у датом тренутку и, право да кажемо, постоји усклађеност између одређеног физичког и метафизичког догађаја, као у смислу некаквог поремећаја природе који одражава неки догађај духовне природе. Када Лао Це (погл. V) у облику мита говори о диву Гонгонгу који разбија „небески стуб“, те речи се управо односе на такав догађај за који се, у овој традицији, налазе и конкретне референце, мада под утицајем чињеница из будућих преокрета: „Стубови неба били су смрскани. Земља се тресла из основа. Небеса на северу силазила су све ниже. Сунце, Месец и звезде померише своје путање (то јест, њихова путања је изгледала измењено услед промене деклинације која је наступила). Земља се отворила и воде из њене утробе избиле су и поплавиле разне земље. Човек се нашао у побуни против неба и универзум је запао у пометњу. Сунце се помрачило. Планете су промениле своју путању (у већ поменутом смислу промене перспективе) и велика хармонија неба била је уништена.“ (43) У сваком случају, лед и дуга ноћ спустили су се тек у одређеном тренутку на поларну област. С наметнутим напуштањем овог седишта затворио се први а започео други циклус, започела је друга велика ера – атланска.

Индоаријски текстови као што су Веде или Махабхарата, чувају сећање на арктичко седиште путем астрономских и календарских алузија које се могу разумети само у односу на такво седиште. (44) У хиндуистичкој традицији се термин двипа (dvîpa), који сам по себи значи „острвски континент“, заправо често користи за одређивање различитих циклуса и за просторну транспозицију тог временског појма (циклус = острво). А у учењу о двипама постоје важна сећања на арктичко седиште, мада често помешана са другим стварима. Већ поменуто швета-двипа (shveta-dvîpa), или острво сјаја, смештено је на крајњем северу, а често се говори о Утаракурама као о раси пореклом са Севера, то јест „поларног острвског континента“ који је први од разних двипа и, истовремено, средиште свих њих. Сећање на њега меша се са оним о сака-двипи (sakadvîpa), острву смештеном у „белом мору“ или „млечном мору“, тј. у арктичком мору. Ту нема никаквог одступања од закона „одозго“. (45) По Курма-пурани (Kurma-purâna) се седиште соларног Вишнуа, који као знак има „поларни крст“ – то јест кукасти крст или свастику – подудара са швета-двипом, земљом за коју је у Пудма-пурани (Pudma-purâna) речено да је место где с оне стране свега што је страх и немир самсаре (46) пребивају велике аскете, махајогији (mahâ-yogi) и „Браманови синови“ (еквивалентни „трансцентентним људима“, становницима Севера који се јављају у кинеској традицији); они живе уз Харија, који је сам Вишну схваћен као „Плавокоси“ или „Златни“, и уз симболични престо којег „подупиру лавови, сјајни као сунце и блистави као ватра“. То су варијанте теме о „Земљи Сунца“. Као одраз тога на доктринарном плану може се сматрати чињеница да је, као што смо већ видели, дева-јана (deva-yâna), пут који води у соларну бесмртност и надиндивидуална стања бића – супротно путу повратка манима или Мајкама – назван Северни пут. На санскриту север, utarra, значи и „најузвишенија“ или „врховна“ област, а ута-рајана (utta-rajâna) – северни пут – назива се опход Сунца између краткодневице и дугодневице, што је управо „узлазни“ пут. (47)

Међу иранским Аријцима сачувала су се још прецизнија сећања. Њихова првобитна земља – Ајријанем Ваеђо – је земља крајњег севера коју је створио бог светлости, у којој је „слава“ и где је Јима сусрео Ахура Мазду. Постоји тачан спомен на њено залеђивање. Предање каже да је Јима упозорио да се приближавају „судбоносне зиме“; (48) као дело бога таме, против Ајријанем Ваеђа, устала је „змија зиме“ и онда је „ту било десет месеци зиме и два лета“, било је „зиме по водама, зиме по земљи, зиме по растињу. Зима је навалила са својим најгорим невољама“. (49) Десет месеци зиме и два лета: то је клима на Арктику.

Иако фрагментарна, нордијско-скандинавска предања пружају различита, измешана сведочанства. Према тим предањима се Асгард, првобитно златно седиште Аса, налази у Мидгарду, „Средишњој Земљи“. Ова митска земља понекад се поистовећивала са Гардариком, што је малтене арктичка област, или са „Зеленим Острвом“ или „Зеленом Земљом“ која је у космологији приказана као прва земља изникла из амбиса Гинунгагапа и по свој прилици има везе са самим Гренландом – са Grünes Land. Чини се да је Гренланд, као што му само име казује, све до готских времена имао бујну вегетацију и да још није био захваћен залеђивањем. Кроз рани средњи век провлачи се мисао да расе и народи потичу из области Севера. (50) Између осталог, у едским причама о борби богова против усуда, рок (rök), који на крају погађа њихову земљу – причама у којима се сећања на прошлост мешају са апокалиптичним темама – могу се препознати поједини догађаји који се односе на гашење првог циклуса. Ту се, као у Вендидаду, јавља тема ужасне зиме. С подизањем елементарних сила здружује се помрачење Сунца; Gylfaginning говори о застрашујућој зими која претходи крају и снежним олујама које спречавају уживање у благодати сунца. „Узбуркано се диже море и гута земље; ваздух се мрзне, а ледени ветар наноси сметове снега.“ (51)

У кинеској традицији земља „трансцендентних људи“ и земља „расе меких костију“ често се поистовећују са северном облашћу; у вези с једним царем прве династије говори се о земљи смештеној северно од Северног мора, безграничној, без атмосферских поремећаја, са симболичном планином (Хулинг) и симболичним воденим извором; земља је названа управо „крајњи Север“ и њу је с великим жаљењем напустио цар по имену Му. (52) Слично томе, Тибет чува сећање на Тшанг Чамбалу (Tshang Chambhala), мистични „Град Севера“, град „мира“, некад схваћен и као острво где се – као Заратустра у Ајријанем Ваеђо – „родио“ јунак Гуесар. Учитељи тибетанских иницијацијских традиција кажу да „путеви Севера“ воде јогија према великој победи. (53)

У Америци, све до Пацифика и области Великих језера, често наилазимо на предање о почецима које говори о светој земљи „далеког Севера“ смештеној уз „велике воде“, одакле су дошли преци Нахуа, Толтека и Астека. Већ смо напоменули да је преовлађујуће име за ову земљу, Астлан, обухватало – као хиндуистичка швета-двипа – мисао о белини, белој земљи. У нордијским предањима постоји сећање на земљу настањену гаелским расама звану Велика Ирска или Хвитрамамаланд (то јест „земља белих људи“), која се налазила у близини Залива светог Лоренца, а имена Вабаникис (Wabanikis) или Абеникис, која се јављају међу становницима тих крајева, долазе од речи Вабеја (Wabeya), што значи „бело“. (54) Поједине средњеамеричке легенде помињу четири првобитна претка расе Киче (Quiche) који желе да стигну у Тулу, област светлости. Наилазе међутим, само на лед, а сунце се у њој не појављује. Тада се раздвајају и прелазе у земљу Кичеа. (55) Ова Тула или Тулан, постојбина праотаца Толтека који су вероватно из ње извели своје име, и који су исто тако средиште царства које су касније основали на висоравни Мексика звали Тулом – схваћена је такође као „Земља Сунца“. Она се, истина, понекад смешта источно од Америке, то јест негде у Атлантик, али до тога, по свему судећи, долази услед мешања са сећањем на следеће седиште које је на извесно време преузело функцију првобитне Туле (којој можда највише одговара Астлан) када је у њој завладао лед а сунце нестало. (56) Тула је очигледно еквивалентна Тули (Thule) код Грка, мада је то име, због аналогије, било посвећено и у другим областима.

03. Tolteci. A. Tula otprilike 900 1168. 12. Tlahuizcalpantecuhtli piramida Piramida B i Kecalkoatlova palata

По грчко-римским предањима Тула се налазила у мору које носи управо име бога златног доба, наиме у Кроносовом мору, што је област која одговара северном делу Атлантика. (57) Ова локација је у каснијим предањима прерасла у симбол и у надисторију у облику Срећних острва, Острва бесмртних (58) или Изгубљеног острва – које се, као што је писао Хонорије (Honorius Augustadumensis) у XII веку, „крије и нестаје људима с видика, а понекад се случајно открива, али чим се потражи, немогуће је наћи то острво“. Тула се меша с легендарном земљом Хиперборејаца на крајњем Северу, (59) из које су првобитне ахајске лозе донеле делфијског Аполона, али се меша и са острвом Огигија – „пупком мора“ далеко на отвореном океану (60) – које Плутарх смешта заправо северно од (Велике) Британије, у близини арктичког места где још живи уснули Кронос, краљ златног доба. На том острву сунце залази само на сат дневно читавог месеца, а мрак током тог јединог сата није густ, него је нека врста сумрака, баш као на Арктику. (61) Нејасни појам светле ноћи Севера чинио је, с друге стране, основу концепције земље Хиперборејаца као места вечите светлости, без таме. Овај приказ и ово сећање били су толико живи да се њихов одјек задржао све до касног римског доба. Пошто је првобитна земља идентификована са Великом Британијом, сматрало се да је Констанције Хлор (62) са својим легијама продро у њу не толико ради трофеја и војничке славе колико да би доспео до земље „светије и ближе небу“, да би могао да посматра оца богова (то јест Кроноса) и да ужива у дану „готово без ноћи“ – у смислу да тиме антиципира задобијање вечне светлости, својствене царској апотеози. (63) А када се златно доба пројектовало у будућност као нада новог saeculum-а, поново избија на видело нордијска симболика: према Лактанцију, на пример, (64) моћни принц који ће поново успоставити правду после пада Рима доћи ће са севера (ab extremis finibus plagae septemtrionalis [из најудаљенијих крајева северне области]); на Северу ће „поново бити рођен“ тибетански јунак, тајанствени и непобедиви Гуесар, који ће да успостави краљевство правде и сатре узурпаторе; (65) у Шамбали, светом граду Севера, родиће се Калки-аватар, онај који ће окончати „мрачно доба“; Хиперборејски Аполон ће, по Вергилију, започети ново златно доба и доба хероја у знаку Рима; (66) и тако даље.

Пошто смо указали на ове главне моменте, нећемо се даље позивати на закон узајамности између физичких и духовних узрока примењен на плану где се може наслутити блиска повезаност између онога што се, у ширем смислу, може назвати „падом“ (застрањивање апсолутно примордијалне расе) и физичког нагињања Земљине осе које одређује судбину климатских промена и периодичних катастрофа по континентима. Само ћемо назначити да од када је поларно седиште опустело можемо констатовати све веће слабљење и пропадање првобитне традиције, што је морало довести до гвозденог доба, односно мрачног доба, кали-југе, или „вучјег доба“ (Еде) и, на крају, до модерних времена у ужем смислу речи.

 

__________

(1) Хесиод, Послови и дани, стихови 121–125.

(2) Уп. на пример Manavadharmashastra, I, 81 и даље.

(3) Уп. F. Cumont, La fin du monde selon les Mages occidentales, у Revue d’Histoire des Religions, 1931, бр. 1–2 –3, стр. 50 и даље.

(4) Уп. Дион Хризостом, Orationes, XXXVI, 39 и даље.

(5) Књига пророка Данила, II, 31–45.

(6) Уп. E. A. Wallis-Budge, Egypt in the Neolithic and Arcaic Periods, Лондон, 1902, т. I, стр. 164 и даље.

(7) Уп. A. Réville, Les religions du Mexique, нав. дело, стр. 196–198.

(8) Уп. Цицерон, De Legibus, II, 11 „Antiqutas proxime accedit ad deos“ („Древност је блиска боговима“, у смислуДревност се дружи са боговима“).

(9) Постање, VI, 4 и даље.

(10) Платон, Критија, 110 c, 120 d–c; 121 a–b. „Њихово суделовање у божанској природи услед вишеструког и учесталог мешања са смртницима поче да се умањује и превлада људска природа.“ Додаје се да су дела ове расе, поред тога што су следила закон, била узрокована „настављањем деловања божанског закона у њој“.

(11) Немачки: елементарна бића. – Прим. прев.

(12) Име општине у Калабрији где су у пећинама Блаци Роси (Blazi Rossi) пронађени остаци из палеолита. – Прим. прев.

(13) E. Dacqué, Die Erdzeitalter, München, 1929; Urwelt, Sage und Menschheit, München, 1928; Leben als Symbol, München, 1929; E. Marconi, Histoire de l’involution naturelle, Lugano, 1915; као и D. Dewar, The Transformist Illusion, Tennessee, 1957.

(14) J. De Maistre, Les Soirées de St. Pétersbourg, Paris–Lyon, 1924, т. I, стр. 63, 82.

(15) J. De Maistre, Les Soirées de St. Pétersbourg, Paris–Lyon, 1924, т. I, стр. 73.

(16) J. De Maistre, Les Soirées de St. Pétersbourg, Paris–Lyon, 1924, т. I, стр. 75. Једна од чињеница коју Де Местр (стр. 96–97, и Entretien, свуда) истиче јесте да древни језици предочавају знатно виши степен есенцијалности, органичности и логичности од оних савремених, чинећи да се предосети скривени формативни принцип који напросто није људски – посебно када у истим древним или „дивљим“ језицима постоје фрагменти очито још старијих, уништених или заборављених језика. Зна се да је већ Платон наговестио такву идеју.

(17) Чистота срца, правда, мудрост и приврженост светим институцијама су својства која су додељена свим кастама у прво доба. Уп. Vishnu purâna, I, 6.

(18) Introduzione alla Magia, т. II, стр. 80.

(19) Хесиод, Послови и дани, I, 8.

(20) Вендидад, II, 5.

(21) Уп. F. Spiegel, Die arische Periode und ihre Zustände, Leipzig, 1887, стр. 125, 244.

(22) Yashna, IX, 4. Бесмртност се овде, у ствари, сматра стањем неуништиве душе, тако да то није у противречности с дуговечношћу материјалног (телесног) живота људи првог доба о којој се у другим предањима говори.

(23) Уп. Гилгамеш, X. У Постању (VI, 3 и даље) крај живота (сто двадесет година) наступа тек у одређеној тачки како би се окончало стање спора између божанског духа и људи; тај тренутак одговара почетку „титанског“ циклуса (трећег доба). Ако се у многим традицијама дивљих популација задржала мисао да се никада не умире услед природних узрока, да је смрт увек несрећа, насилни и неприродни догађај који се, као и сама болест, објашњава од случаја до случаја магијским деловањем неповољних сила (уп. Lévy Bruhl, La mentalité primitive, стр. 20–21), у томе је, чак и када је у форми празноверја, сачуван одјек сећања на прапочетке.

(24) Уп. H. d’Arbois de Joubainville, Le cycle mythologique irlandais et la mythologie celtique, 1884, стр. 20–26.

(25) Уп. The Battle of Gabbra, Transl. of the Ossianic Society, Dublin, 1854, стр. 18–26.

(26) Уп. P. W. Joyce, Old Celtic Romance, London, 1879; стр. 106–111.

(27) Пиндар, Олимпијска, I, 1.

(28) Уп. L. Preller, Griechische Mythologie, Berlin, 1872, т. I, стр. 68–69.

(29) Shatâpatha-brâhmana, XIII, IV, 7; уп. са X, IV, 1, 5–6.

(30) Уп. A. Moret, Du caractère, стр. 23.

(31) Држава, III, 415 d. Златни симбол (468 е) поново се јавља у вези с херојем и јасно упућује на првобитну расу.

(32) Златом сија Одинова краљевина у Асгарду – као „дворана обасјана Суцем, покривена златом, на врху Гимле“ (Völuspâ, 64). Остале представе нордијског „божанског“ седишта као златног и блиставог у Grimnismâl, 8; Gylfaginning, 14, 17. Блиставом златном дрвету Асгарда везаном за космичко сазнање и за оно „што увек остаје“ (постојаност, „биће“), уп. Fiölsvinsmâl, 20 и даље.

(33) Völuspâ, 58–59; Gylfaginning, 52.

(34) Вендидад, I, 3; II, 2 и даље.

(35) Уп. E. Beauvois, L’Elysée des Mexicains compare à des Celtes, у Revue d’Histoire des Religions, т. X, 1884, стр. 271, 319.

(36) Крај света по сунцу носи име. – Прим прев.

(37) Уп. E. Beauvois, L’Elysée des Mexicains compare à des Celtes, нав. дело, стр. 25–26, 29–30.

(38) Уп. L. Preller, Griechische Mythologie, Berlin, 1872, т. I, стр. 196. О Аполону као „златном“ богу, уп. Калимах, Ad Apollinem, 34–35 („Аполон је заиста бог сав од злата“); Ad Delum, 260–265.

(39) Диодор са Сицилије, II, 11.

(40) Лат.: управљати, водити, владати. – Прим. прев.

(41) Уп. Рене Генон, Краљ света, погл. III–IV. Мисао о магнетној „поларној“ планини, често на неком острву, постојала је у различитим облицима и транспозицијама у кинеским, нордијским средњовековним и исламским легендама. Уп. E. Taylor, Primitive Culture, London, 1920, т. I, стр. 374–375.

(42) О „поларном“ пореклу живота уопште као „потврђеној“ хипотези уп. познати есеј Р. Кинтона (Quinton), Les deux poles, foyers d’origine, у Revue de métaphisique et de morale, бр. 1, 1933. Хипотеза о пореклу које није бореално већ јужно, која се овде брани, могла би бити приписана предањима која се тичу Лемурије, која је, међутим, повезана с тако древним циклусом да се он не може укључити у ова разматрања.

(43) Код I. Donnelly, Atlantis, die vorsintflutliche Welt, Essling, 1911, стр. 299; M. Granet, Le pensée chinoise, Paris, 1950, стр. 176, 344–346. Можемо подсетити да Платон „промењену путању звезда“, то јест различит изглед небеског свода узрокован померањем Земље, доводи у везу с митским катастрофама као што је она коју је проузроковао Фаетон.

(44) Уп. L. B. G. Tilak, Artctic Home in the Veda (A new key to the interpretation of many Vedic texts and legends), Bombay, 1903.

(45) Уп. Vishnu-purâna, II, 2; II, 4; M. K. Rönnkow, Some Remarks on Shvetadvîpa, у Bull. Orient. Sochool, London, V, стр. 253 и даље; W. E. Clark, Sakadvîpa and Svetadvîpa, у Journ. Amer. Orient. Society, 1919, стр. 209–242.

(46) Вечни круг рађања и смрти у материјалном свету.  Прим. прев.

(47) У хиндуистичком обреду се поздрав поштовања према традиционалним текстовима – анјали – врши окретањем према северу (Manavadharmashastra, II, 70), готово као у знак сећања на порекло трансцендентног знања које је у њима садржано. Север се још и данас на Тибету повезује с пореклом једног прастарог духовног предања, а магијски облици бон (Bön) су наводно његови дегенерисани остаци.

(48) Вендидад, II, 20.

(49) Вендидад, I, 3–4. Други наводи могу се наћи у напомени преводиоца Ј. Дармештетера, Avesta (Sacred Book of the East, т. IV), стр. 5.

(50) Уп. на пример Jordanes, Historia Gotorum (Mon. germ. hist. auct. ant., V, 1, IV, 25): Scandia insula quasi officina gentium aut certe velut vagina nationem. [„Острво Скандинавија је такорећи фабрика народа или је, несумњиво, попут неке матрице нација.“]

(51) Hyndladied, 44; Gylfaginning, 51 (О „застрашујућој зими“ говори и Vafthrûdhnismâl, 44–45). Едске представе севера као мрачног Нифлхајма којег настањују дивови и лед (као што се залеђени Ајријанем Ваеђо сматрао седиштем мрачних сила, зле творевине Ангра Маињуја за кога се тврди да је дошао са севера да би се борио против Заратустре: Вендидад, XIX, 1) вероватно су својствене каснијем периоду, лозама које су се већ иселиле на југ. Тумачење едског мита о почецима није једноставно. Сећање слично наведеном може се видети у леду који је оковао струје првобитног светлог и усијаног средишта Муспелсхеима – које „не може да прегази нико ко није потекао из њега“ (уп. W. Golther, Handbuch, стр. 512), и одакле потичу дивови непријатељи Аса.

(52) Лао Це, погл. V; уп. погл. III.

(53) Уп. А. David-Néel, La vie surhumaine de Guésar de Ling, Paris, 1931, стр. LXIII–LX.

(54) Уп. E. Beauvois, L’Elysée des Mexicains, стр. 271–273, 319.

(55) A. Réville, Les religions du Mexique, стр. 238–239. Четворици предака Кичеа вероватно одговара келтска представа о „Острву четири Владара“ и далекоисточна представа о далеком цару Куше (Ku-she), насељеном трансцендентним људима и четворицом Владара (уп. Рене Генон, Краљ Света). Генон подсећа на поделу древне Ирске на четири краљевства, која вероватно понављају ону својствену „другој, далеко севернијој, данас непознатој земљи – можда несталој“, и истиче често присуство, у Ирској, онога што је за Грке био omphalos, то јест симбол „Средишта“ или „Пола“, чему ми додајемо да је „црни камен судбине“ који је одређивао легитимност краљева и био један од мистичних предмета које је у Ирску донела раса Туата де Данан приспела из атланске или нордијско-атланске земље (уп. C. Squire, The Mythologie of the Ancient Britain and Ireland, 1909, стр. 34), суштински имао вредност краљевског „поларног“ симбола у двоструком значењу те речи.

(56) Уп. Рене Генон, Краљ света, погл. X, где се износе општа запажања о односу који је традиционално постојао између Туле и представа Великог Медведа који се повезује са поларном симболиком. Уп. и E. Beauvois, La Tulé primitive, berceau des Papuas du nouveau monde, у Museon, X, 1891.

(57) Плиније, Naturalis historia, IV, 30.

(58) Плутарх, De defectu oraculorum, XVIII; Прокопије, Gothica, IV, 20. По Страбону (Geographica, I, vi, 2), Тула се налазила на шест дана пловидбе северно од (Велике) Британије.

hiper

(59) Уп. Калимах, Hymni, IV, 281; Плиније, IV, 89; Марцијан Капела, VI, 664. Око IV века пре н. е. Хекатеј из Абдере рекао је да је Велика Британија била настањена „Хиперборејцима“, који су поистовећивани с Протокелтима. Њима се приписује већ поменуто преисторијско светилиште Стоунхенџ (уп. Hubert, Les Celtes, т. I, стр. 247).

(60) Одисеја,I, 50; XII, 244. И овде због повезаности са Зевсовим и Хесперидиним вртом имамо неколико очигледних укрштања са сећањем на следеће атланско седиште.

(61) Уп. Плутарх, De facie in orbe lunae, § 26. Плутарх каже да иза острвâ, северније, још постоји седиште у којем Кронос, бог златног доба, спава на једној стени сјајној као само злато, а птице му доносе амброзију. Остали осврти код E. Beauvois, L’Elysée transatlantique et l’Eden occidental, у Revue d’Histoire des Religions, т. VII, 1883, стр. 278–279.

(62) Констанције I (око 250–306), римски император, назван Хлор због бледила лица. – Прим. прев.

(63) Уп. Еуменије, Panegirico per Constantino Augusto, § 7, прев. Landriot-Rochet, Autun, 1854, стр. 132–133. E. Beauvois, L’Elysée transatlantique et l’Eden occidental, стр. 282–283, наглашава могућност да назив Огигија, подељен на геалске корене oг (млад и свет) и иаг (острво) наводи на „Свету земљу младости“, на Tir na mBeo – „Земљу Живих“ из нордијских легенди – што се на неки начин поклапа са Авалоном, земљом порекла Туата де Данан.

(64) Лактанције, Institutiones, VII, 16, 3. Ово се јавља у и у каснијој мистичној и херметичкој литератури. Поред Бемеа, навешћемо Г. Постела који у свом делу Compendium Cosmographicum каже да се „рај“ – мистично-теолошка транспозиција сећања на првобитну постојбину – налази испод Северног пола.

(65) Уп. А. David-Néel, La vie surhumaine de Guésar de Ling, Paris, 1931, стр. LXII, LVII, LX.

(66) Вергилије, Еклоге, IV, 5–10 и даље.

 

Превод са италијанског: Дубравка Рајх

Извор: Јулијус Евола, Побуна против модерног света, Алеф Градац, Београд–Чачак, 2010.