FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Naši. Deni de Ružmon b

Драгош Калајић

 

„Једна једина је партија на власти: она која развезује језик компјутеру. Али, унутар те партије је хаос који вјерно одсликава несувислост такве цивилизације: с ону страну техника — никаквог договора око циљева.”

Дени де Ружмон

 

Последњим, опроштајним и стога заветним делом Будућност је наша ствар, актуелном „библијом” еколошких и еуро-федералистичких покрета, Дени де Ружмон [1] (1906-1986) пружа сновима и мислима самоспознаја европског човека надахнуту синтезу своје животно истрајне и духовно непоколебљиве, инспирисане и инспиративне, делотворности за добробит ослобођења, очувања и развијања једне вредности европске самобитности, зване личност, те за уједињење Европе регија, по формули федерализма, „јединства у различитости, јединства које брани различитости”.

Посебни значај тог салда дe Ружмоновог вековног, персоналистичког и европеистичког ангажмана [2]  почива у његовој суровој актуелности коју одређују и осведочавају разорни учинци растућих сила нихилизма модерне цивилизације, од демоније економије и њених идолатрија, преко експанзија паразитских бирократија модерних држава-нација, до ширења обима пустиња еколошке катастрофе те продубљивања нуклеарног геноцида. Окружена, заправо претећи опкољена, ужасним спектаклима модерног нихилизма, чија недела запречују хоризонте будућности људске врсте, лектира дела Будућност је наша ствар изгледа прекасна, као и промишљања дe Ружмонових предлога позитивне алтернативе. Ипак, Будућност је наша ствар је завршно дело једне дуге будности и свести која је већ тридесетих година столећа јасно уочавала неке од битних исходишта нихилистичких процеса. Дакле, у питању је дело предуго несхваћеног или неуслишеног сведока и пророка раста катастрофе који је стицао само жалосна задовољства да му „прогреси” модерне цивилизације редовно потврђују песимистичка очекивања те да његову мисао чине све актуелнијом а предлоге позитивне алтернативе све потребнијим човеку и личности, Европи и свету.

 

Личност — пре свега и изнад свега

Чврсту и смелу независност свог погледа на свет — спрам магнетизма основних идеолошких струја XX столећа — де Ружмон је испољавао већ у младости духовног стасавања, у времену европске предратности („notre avant-guerre”) и на поприштима мучних трагања за одговорима на изазове кризе буржоаског и капиталистичког поретка, где је био једнако удаљен од поклоника московских, као и берлинских, сирена револуције. Тачније речено, на француској мапи интелектуалног и антибуржоаског бунтовништва, тридесетих година столећа, Дени де Ружмон је предузимао „трећи пут”, између и изнад тенденција ка комунизму (Арагон, Бретон, Елијар, Жид, итд.) те националсоцијализму или фашизму (Бразијак, Селин, Дрије ла Рошел, Ребате, итд.). Тих година — у знаку грозничавих и очајничких те најчешће конфузних и лакомислених трагања младих бунтовника за алтернативом кризи буржоаског поретка и псеудо-вредности — Дeни де Ружмон и његови блискомишљеници, окупљени око часописа EspritOrdre nouveau и Hic et Nunc, предузимају један оригинални и осамљени пут наде и вере у спасоносност „духовне револуције” на темељима препорода и ослобођења личности. Тај „персоналистички” пут је извесно био најтежи јер није имао никакве подршке у конкретној друштвеној и политичкој стварности Европе. У питању је један специфични, хришћанством и неотомизмом прожет, пут идеализма, на коме се храбро истицао примат ауторитета и слободе личности, апсолутне и супериорне монаде, неподвргљиве хегелијанском „апсолуту” и одговарајућим, секуларизованим, друштвено-политичким те тоталитарним моделима принуде.

Конформистичка или корумпирана критика је пречесто (те и са нескривеним иронијама) истицала да мањкавост тог персоналистичког идеала слободе личности за самоостварења почива у пренебрегавању „друштвених стварности” или „историјских нужности”, поредећи немоћи слободарских жеља и свемоћи снага условљавања „света-тоталитета чињеница”. Ипак, таква критика више осведочава сопствену капитулацију пред светом под-људских принуда него што осветљава природу персоналистичких перспектива жеља и нада; немоћи тих жеља и нада не карактеришу толико идеал слободне личности већ снагу затомљавања људских вредности која почива и на слабостима човека, на његовој кукавичкој спремности да се покори сили.

Већ тридесетих година столећа, у идеолошком климаксу Европе, пред њен велики грађански рат, дe Ружмон уочава најелементарнију разину сукоба, препознајући у постварењима хибридног идеала државе-нације битну претњу слободи и основну препреку развоју личности. [3] Такво одређење политичке суштине проблема слободе и остварења личности је постало битна константа дe Ружмоновог погледа на свет које је он најпотпуније изложио у делу Будућност је наша ствар.

И дe Ружмонов идеал уједињења Европе, по формули федерације регија, почива на персоналистичком појму личности. По дe Ружмону, та личност је битна и јединствена одлика европске културе, њена еминентна легитимација у овој арени универзума. Управо су истраживања природе и садржаја те европске личности изводила дe Ружмона ка далекосежним спознајним перспективама и пред широка обзорја исходишта и упутишта европске културе. У домену ангажмана, hic et nunc, дe Ружмоново квалитативно разликовање личности и индивидуе основа је из које он развија низ супротности: личности одговара органична и духовна заједница те идеал федерације европских регија, док се анонимна и отуђена индивидуа, из „усамљене гомиле”, препознаје у механицистичкој природи модерног друштва те тоталитаризму државе-нације. По дe Ружмону, у савременом свету потребе очувања и развоја вредности личности изискују оптималне услове живота регија (које се не дефинишу географским или административним границама већ карактерологијом културе) те њихово федералистичко повезивање — док је индивидуа производ држава-нација и њихових процеса масификације те нивелације. Дe Ружмоново истраживање идеалних услова за добробит личности суочило је и бројне препреке те ограничења, уочило је многе основне, погубне и катастрофалне претње не само интегритету личности већ и самој биолошкој основи људског елемента. Будућност је наша ствар пружа широке увиде у свет претњи личности и људској врсти, али и у могуће те изводљиве алтернативе спаса.

 

Le style — c’est l’homme

Идеали европске личности и одговарајућих органона заједништва имају у дe Ружмону извесно најбољег тумача и заступника. У питању је горостасна интелектуална фигура, један од последњих (и све ређих) изданака расе homo universalis, која је такође један еминентно европски специјалитет. Своја сазнања и интуиције, ставове и предлоге, дe Ружмон је убедљиво излагао и бранио спрегом ванредне ерудиције и надахнуте речитости која потиче из наслеђа великих етичара француског класицизма.

Изложено наслеђе — стицано и брушено кроз традицију окршаја интелектуалног слободоумља, на поприштима или саговима елитних салона класицизма, одакле су потицале и револуције те рестаурације поредака — очитује се и кроз дe Ружмонов стил анализе, закључивања и доказивања, у знаку брзе и праволинијске, продорне и смеле мисли која уме да лако и елегантно савладава безмерне просторе и времена садржаја историје, да дефинише проблеме до кристалне јасноће која просијава и разрешење. Лектири дe Ружмонових дела често се намеће аналогија разрешења Гордијевог чвора: и дe Ружмон уме да оштрицом класицистичке спознаје пресеца многе чворове модерних софизама који не осведочавају толико сложеност проблема већ кукавичку forma mentis мо­дерног, преполовљеног и колебљивог, човека. Често, дe Ружмонов далекосежни поглед спознаје пробија impasse модерног мазохизма посредством једне једноставне али тријумфалне boutade, салонског кова али саздане од материјала примера неумољиве логике. Један пример је довољан, попут оног где дe Ружмон, циничном иронијом, одговара на извештачена и мазохистичка порицања реалности Европе и Европљана:

„‘Европа? Никад чуо!’. . . Кад Сaртр, после Фанона, трља руке од задовољства зато што су Анголци ‘масакрирали Европљане нетом би их опазили’ — ви му аплаудирате и не примијетивши да вам је управо уништио ваш алиби: они веома добро знају ко је Европљанин.” [4]

Као што наведене boutade одапиње много ви­ше стрела него што би се могло закључити дословном лектиром, тако и дe Ружмонове дедукције и индукције почивају на неупоредиво већој библиотеци сазнања него што је она коју сам наводи. Понекад, такве диспропорције нам изазивају недоумице: примерице у делу Западне пустоловине човјека, где су навођени само споредни а прећутани битни дугови инспиративној мисли Eрнста Јингера. [5] Ипак, склони смода уочене празнине припишемо дe Ружмоновој идентификацији са европским наслеђем, по лапидарној формули Х. Л. Борхеса: све што је у мом делу вредно припада једино језику и традицији. Уосталом, са становишта идеала за које се борио дe Ружмон, битна је вештина употребе а не порекло оружја.

На овом месту неопходно је истаћи једну врлину дe Ружмона која је реткост у галерији европских мислилаца XX столећа: изванредну и често прагматичну отвореност спрам наслеђа из кога преузима вредности без икаквих методолошких или пристрасних ограничења. Таква отвореност осведочава високу свест да значај веродостојних вредности или ваљаних средстава спознаје превазилази њихове идеолошке контексте. Исту интелектуалну и душевну отвореност опажамо и у дe Ружмоновим пројекцијама алтер­нативе модерном нихилизму: „У илуминистичким заједницама свих редова кушају се нови морали и нови облици отпора побједничкој држави и њеном империју, теоријски неограниченом. Из тих прогоњених заједница може се родити нова духовност, матер једне непредвидиве цивилизације.” [6]

Naši. Deni de Ružmon a

 

Пронаћи Европу

У синтагми „непредвидива цивилизација” особиту пажњу завређује придев, јер језгровито изражава отвореност дe Ружмоновог европеистичког пројекта која га битно и непремостиво одваја од свих идеолошких предлога будућности. Неупућеном може изгледати чудно и противуречно да најрепрезентативнији истраживач специфичности европског човека те европске културе предлаже европску алтернативу превладавања света држава-нација формулом „непредвидивости” или отворености. Са становишта упућености, таква „непредвидивост” је логична пројекција европске историје чији јединствени и спектакуларни динамизам потиче управо из богатства различитости садржаја европског човека, из његове трајне отворености и спремности за све, па и неочекиване изборе пустоловине. Стога европског човека није могуће једнозначно одредити те је дe Ружмон потпуно у праву кад учи да Европа „није нешто што би се имало ускрснути, већ пронаћи”. Отуда синтагма „уједињена Европа” означава идеал једног органона заједништва који ће успешно чувати и развијати европска богатства различитости и пустоловне отворености.

Са друге стране, управо то европско богатство различитости те привржености посебним састојцима ев­ропског културног органона отежавају спознаје заједничких одлика и вредности, као и одговарајућа предузећа у правцу уједињења Европе. Дe Ружмон је савршено прозрео изложени проблем, са становишта председника Округлог стола, око кога су се, на позив Европског савета, у Риму, 1953. године, окупиле еминентне фигуре европског федерализма, од Арнолда Тојнбија до Роберта Шумана и Алчиде де Гасперија: „У ствари, Европљанин је та чудна особа која се манифестује европском управо мером по којој сумња у своје европејство и хоће да се идентификује или са универзалним човеком, каквим га он замишља, или са једном од јединица, компоненти тог великог европског комплекса, показујући да чини његов део негирајући га? Чини ми се да су Европљани, који са енфазом инсистирају на универзалној природи наших проблема и који полазећи од универзалних принципа негирају сваку економску, друштвену или научну особеност Европе — често они исти људи који себи противурече изјављујући да не можемо ујединити наш стари континент због дубоких разлика што су столећима раздвајале наше нације. Ако би им се веровало, не би постојала никаква значајнија разлика између Европе и Конга или Кашмира, док би постојале непремостиве разлике између Британаца и Француза, или Француза и Немаца, etc. Таква мозгања доводе их до уситњавања континенталних разлика и до преувеличавања локалних разлика. На тај начин они спасавају и универзалистичку утопију, као и националне стварности, али по цену жртвовања нашег историјско-стваралачког задатка: нужности уједињења Европе.” [7]

У академским амбијентима, изостанак значајнијих израза паневропске самосвести често је последица једне „професионалне деформације”, својствене методологији модерне науке: када није у стању да дефинише предмет свог истраживања, академска мисао је склона одрицању стварности тог предмета. Уместо да сумњи подвргне сопствена средства спознаје и њихова ограничења — академска мисао чу­ва свој мир сумњајући у стварност Европе. Примерице, полазећи од претпоставке да нешто може постојати само под условом да је створено или рођено — академска мисао је склона порицању стварности Европе због своје немоћи да одреди време њеног рођења и простор постојања. Eмануел Берл, писац историје Европе, језгровито је исповедио недоумице науке пред проблемом одређења стварности Европе:

„Европу није лакше одредити у времену него у простору. Људи су мислили да је Римска империја прва скица Европе, али она је искључивала Франкфурт, Копенхаген и Амстердам. Шпенглер је сматрао да се Европа појављује са Светом римско-германском империјом, али она је искључивала читаву Шпанију, све балканске земље и сву источну Европу. Рођење Европе није нам боље познато од њених граница.” [8]

Тачно уочавајући приоритетност задатка „спасавања те европске стварности, уместо бескрајних дискусија о њеној дефиницији”, дe Ружмон је веома елегантно и бриљантно разрешио проблем одређења времена рађања Европе, уздижући га на естетску разину: „О питању рађању Европе постоји двадесетак супротстављених теорија, али, по мом мишљењу, без икаквог смисла јер се о једној цивилизацији, култури и чак нацији може рећи исто што и о једном уметничком делу. Уметничко дело је створено када је скицирано, када је било наручено или када се појавила прва инспирација? Или је оно рођено у часу када је написана прва страница, када је стављен први траг боје на платно, или када су биле исписане ноте хармоније? Или је можда потребно досегнути тренутак посебне интуиције, много година раније? Или је оно попримило лик и име само на пола пута стварања, када је неочекивано изменило своје значење да би тако нашло своје право значење? Све је то од малог значаја: уметничко дело је пред нама.” Дакле: Европа је пред нама. Коначно, „култура Европљана је извесно старија од наших подела на двадесет шест или двадесет седам држава-нација које још нису успеле да дефинишу такозвану аутономност својих култура”. [9]

Супротстављајући се једнако центрифугалним тенденцијама ка безобличју утопијског универзализма и центрипеталним тенденцијама националистичких партикуларизама, које у значајној мери спречавају буђење и онемогућавају развој европске самосвести, дe Ружмон је читавог живота истрајно осветљавао перспективе европског заједништва, дефинисаног терминима „динамичне и увек ризичне равнотеже”. Таква равнотежа изискује трајну мобилизацију и „суптилне емпиријске вештине маневрисања између Харибди тесног партикуларизма и Сциле нивелаторског централизма, што је управо тајна здраве Европе”.

 

Држава-нација: средство или циљ?

Излет у домен „европског питања” био нам је неопходан да бисмо спремно суочили дe Ружмонову теорију државе-нације — која је битна мета његове полемике у делу Будућност је наша ствар — као основне запреке на путевима федералистичког уједињења Европе регија. Неопходно је истаћи да су разлози дe Ружмонове нетрпељивости спрам државе-нације не само теоретске већ и емпиријске природе јер их је спознавао и посредством изравног ангажмана за развој и ширење еурофедералистичке идеје. По нашем суду, емпиријска природа спознаје објашњава (те донекле оправдава) пристрасност дe Ружмоновог погледа, осведочену једном крупном грешком у перспективи одређивања значаја нихилистичке улоге државе-нације. Наиме, по сили те пристрасности и изјаловљавања очекивања уједињења Европе, држава-нација је постала нека врста дe Ружмонове „фикс-идеје”, жижа његове полемике спрам негативне стварности, која је засенила остале те и значајније антиевропске силе, као и саму природу такве организације друштва. У очима дe Ружмона, држава-нација није само највећи облик мо­дерне организације друштва већ и битни те активни, формативни и информативни, принцип свих значајнијих нихилистичких појава и покрета у модерној историји, које повратно подвргава интересима сопственог одржања, оснаживања и репродуковања.

На овом месту упутно је навести најјезгровитију дe Ружмонову дефиницију улоге држава-нација, где се најјасније може сагледати његов спознајни превид: „управљале су (и уништиле) својим природним изворима, имајући пред очима једино моћ и престиж; имајући у виду рат који је све њих породио. Смишљено су се дочепале индустријске привреде XIX стољећа, као што су то биле учиниле и са меркантилном, под апсолутном монархијом. Развиле су индустрију нудећи јој национална тржишта и, истодобно, затвориле је у оквир свог суверенитета. . .”

Изостављајући, овде, мета-историјску или мета-физичку разину узрочности, дакле поштујући оквире разматрања које налаже дe Ружмонова полемика, морамо приметити да њене оцене природе и процене значаја улоге држава-нација не прати одговарајућа аргументација; стога смо слободни тврдити да су изложене оцене неосноване а процене претеране. Стиче се утисак да дe Ружмон превиђа мноштво чињеница историје односа државе и друштва под утицајем своје идиосинкразије спрам државе-нације. Управо на таквим превидима почива дe Ружмоново уверење да је држава-нација суверени творац негативних садржаја модерне историје. Међутим, мноштво чињеница историје односа државе и друштва недвосмислено осведочавају да је држава-нација само техничко, премда моћно, средство којим нимало окултне силе остварују своје циљеве. Апсолутни или тотални суверенитет државе постоји само као пука идеја, у трезорима реторике, где је извесно најлепша формула којом се представљао Фридрих II Велики, краљ Пруске: „Фридрих II, први слуга краља Пруске”.

Симптоматичан је дe Ружмонов превид значаја проблема одређења генеричког принципа државе-нације. Дe Ружмону је извесно јасно да фор­мула „рат је све њих породио” означава само технику или средство „порођаја” држава-нација; стога он упорно тврди да модерне државе-нације потичу из држава у знаку апсолутистичких монархија, али тиме само одлаже проблем у неодредиву прошлост и прикрива силе које су створиле државу-нацију као средство ефикаснијег остварења њихових циљева.

Привид континуитета прикрива револуционарни процеп који обележава и непомирљиве квалитативне разлике између апсолутистичких монархија и модерних држава-нација; ту једини континуитет постоји у домену трећег сталежа те пораста силе демоније економије која је срушила апсолутистичке монархије а потом, посредством за ту сврху изазваног Првог светског рата, и четири империје, јер су ограничавале и сузбијале њену нихилистичку активност и њене тоталитарне амбиције. И у погледу односа између апсолутистичких монархија и меркантилне привреде ствари стоје управо обратно од дe Ружмонове тврдње: историја апсолутистичких монархија је у знаку слабљења њихових отпора експанзији моћи и власти трећег сталежа [10] који их је коначно уништио да би кроз погоднији облик друштвеног уређења, дакле кроз државе-нације, потпуније спровео и остваривао своје експлоататорске и лихварске воље.

Коначно, у свету после Другог светског рата, државе-нације су изгубиле и последње релевантне остатке суверенитета, поставши пуки сервиси неоколонијалистичке експлоатације од стране наднационалног или интернационалног капитала. Уосталом, упркос својих превида, дe Ружмон доспева до прага истине када признаје: „да је једино капитализам остварио конкретну Интернационалу: Интернационалу мултинационалки”. Са једне мета-историјске тачке гледишта могли бисмо опазити да је Интернационала капитализма освојила читаву планету јер су разлике између „либералног” и „државног” капитализма само квантитативне природе: у оба система доминира свевлашће принципа демони­је економије, дакле патолошки и паразитски гигантизам проблематике трећег и четвртог сталежа. Отуда оба система, патетично и неуспешно, настоје да кризе ублаже и катастрофу одлажу једино економским формулама које само хране и увећавају демонизам економије; по својој природи, ти системи су неспособни да предузму једину веродостојну алтернативу спаса: ослобађање човека од економије и њеног тоталитаризма.

Увид у еколошку катастрофу света не потврђује дe Ружмонове оптужбе спрам држава-нација као наводних узрочника злодела: оне су и ту само пука средства извршавања нихилистичке воље Интернационале капитализма и одговарајуће идолатрије „Раста” про­фита. Ваља такође истаћи да неке државе-нације данас показују изванредан отпор диктату и корупцијама, уценама и условљавањима Интернационале капитализма, попут Аустрије или Новог Зеланда, које су законски забраниле приступ нуклеарној технологији геноцида. Такви позитивни примери јасно показују да снага еколошке буне може принудити државе-нације да делају за добробит човека.

Ни у домену културе не можемо наћи озбиљније потврде дe Ружмонове опсесије: државе-нације не затомљавају културне самобитности и вредности регија због интереса неког свог и мета-регионалног модела културе већ једино у својству трансмисија програма „интернационалне” под-културе (углавном made in USA), који свуда спроводи вољу дебилизације и кретенизације планетарних маса, посредством мас-медијске пропаганде под-људских и изопачених модела живота. Европа је добар пример изложене анти-културне стратегије Интернационале капитализма: упркос културних и политичких разлика између европских држава-нација, почевши од средине четрдесетих година столећа, све оне спроводе јединствен програм уништавања високо-квалитетних облика „класичног” образовања, које смењују једнообразни, нивелаторски и медиокритетски облици квазиобразовања, у знаку затомљавања меморије вредности европског наслеђа и дехуманизације те специјалистичко-прагматичног или „идиотског” усмеравања. Катастрофалне последице су данас свирепо очигледне: док је „класично” образовање производило слободоумне личности, у поседу моћи универзално-разноврсних спознаја и самосталних одлучивања — „модерно” и тобоже „напредно” квази-образовање производи једнодимензионалне и зависне индивидуе, лак плен условљавања и манипулације жреца Интернационале капитализма. Циљ те субверзије јасно одаје чињеница да су прво ликвидиране наставе латинског и грчког језика, дакле не само еминентни путеви спознаје вредности европског наслеђа већ и најбољи путеви еманципације од примарног, „папагајског”, метода сазнања те најкраћи путеви освајања инструмената логичког и апстрактног мишљења. [11] Коначно, како огромна већина термина којим означавамо основне идеје, појмове и појаве друштвеног и интелектуалног живота потиче из латинске и грчке лексике, човек у поседу знања латинског и грчког језика лако прозире семантичке преваре и фалсификате жреца Интернационале капитализма; дакле, ликвидација наставе латинског и грчког је­зика лишила је европског човека драгоценог средства интелектуалне независности, претворивши га у ону дантеовску „овцу”: „. . . uomini siate, e non pecore matte, si che ‘1 Giudeo di voi tra voi non rida!” [12]

Дакле, веродостојно европско образовањe, за које се дe Ружмон исправно залаже, није затомљено снагом већ слабошћу суверенитета европских држава-нација. Пример „париског маја” 1968. године, када је „студентска побуна” задала смртоносни ударац последњим остацима веродостојног европског високог образовања, довољно је поучан о акцији Ин­тернационале капитализма која је подривала и суверенитет француске државе. Наиме, то није био само удар на европски систем образовања најскупље „енергетске” сировине, зване мозак, већ и на суверенитет државе те одговарајуће политике генерала Шарла де Гола. Де Голова политика је озбиљно угрожавала интересе Интернационале капитализма: од његових непоколебљивих отпора настојањима да се успостави светска хегемонија добара и одговарајући монетарни систем, заснован на трговини дуговима и псеудо-вредностима, преко његовог отварања ка Источној Европи и Совјетском Савезу, у име „Европе од Атлантика до Урала” те проарапског става спрам блискоисточне кризе, све до његових намера да кризу капиталистичког устројства реши алтернативом радничке „партиципације” у управи привредом и добити.

Дакле, „париски мај” 1968. године је најјасније обелоданио циљеве Интернационале капитализма: под маском „левице”, затомити установе европске култу­ре, онемогућити европску културну еманципацију, одржати статус подређености Европе и одговарајуће системе блоковских подела, те политичке, економске и војне зависности. Изложени циљеви постају јаснији под светлом чињенице огромних потенцијала уједињене Европе те чињенице да је она данас, тако подељена и немоћна, најуноснија колонија „америчког нео-колонијализма”. [13]

Можемо закључити да дe Ружмонова полемика далеко подмаша праве циљеве. Са оне стране, изнад, немоћних држава-нација, ништавног или занемаривог суверенитета, простире се власт модерних псеудо-империја, покретаних принципом демоније економије. Масонска и псеудо-кабалистичка симбологија новчанице од једног долара најјасније и најјезгровитије приказује тај пирамидални систем „новог светског поретка”, којим влада издвојени врх пирамиде, принцип демоније економије, под маском „Великог Архитекте Универзума”. [14]

Стога про-регионална, про-федералистичка и про-еуроунитаристичка борба против европских држава-нација не само да подмаша праве циљеве већ може допринети продубљивању њихових зависности, убрзавању процеса деградације и агоније Европе. Да би учинци такве борбе били позитивни, неопходно је да она истовремено буде праћена изградњом неусловљиве федерације европских регија, дакле, практичним уједињењем Европе, у облику наднационалне државе апсолутног суверенитета. Није тешко замислити шта би уследило рушењу европских држава-нација а без федерално-државне алтернативе: на рушевинама држа­ва-нација регије би само фарсично понављале историју, патетично имитирајући облике држава-нација, изложене потпунијој, дубљој и немилосрднијој експлоатацији од стране Интернационале капитализма.

Naši. Deni de Ružmon c

Ипак, искуство нас учи да критични моменти или катастрофални преломи могу пробудити и извести на сцену историје спасоносне воље, снаге и енергије. Дe Ружмон је можда у праву што нас учи да нам спас може доћи управо са опасношћу, када она „изблиза запрети целом друштву”. Пред таквом опасношћу можда ће европска идеја или идеал државе бити принуђен да жртвује свој посебни и деградирани облик, државу-нацију, како би таквим улогом оплодио и изградио достојнији облик свог постварења, дакле наднационалну државу федералног устројства. Изложени државни органон, почивајући на богатству различитости, мораће да подржава, чува и развија европске различитости, дакле европске регије али и националне самобитности.

Изложене критике дe Ружмонове полемике спрам држава-нација извесно не желе, нити могу, умањити захвалност том највећем учитељу наших снова уједињења Европе. Служећи се, често, смелим аналогијама, тај магистрални учитељ нас је обучио да уочимо сличну аналогију између уједињења Европе и (њему тако драге и за Европу значајне) установе брака: попут ваљаног брака, достојног еминентне европске традиције, и уједињена Европа мора почивати на идеализму и верности да би се одржала и развијала. Неуспеси процеса (једва тржишног и монетарног) уједињења Европе такође су поучни јер само опонашају изопачења установе брака, дакле „брак из рачуна”, који увек пропада.

 

Напомене:

[1] В. Denis de Rougemont: Западна пустоловина човјека, библиотека „Исток-Запад”, Београд 1983, где читалац може наћи исцрпне био-библиографске податке о de Rougemontu те његове духовне портрете, изведене мишљу и сећањима Lawrence Durella, Eugène Ionescoa, Igora Markevitcha, Saint Johne Persea, André Reszlera, Patrick Waldberga те Фране Цетинића.

[2] Појам „ангажована” и човека „истодобно слободног и одговорногСартр и егзистенцијалисти дословно су покрали од персоналиста и дe Ружмона те изобличили и потом злоупотребили. На овом месту упутно је пренети дe Ружмонову дефиницију, објављену у часопису Ordre nouveau, од 15. јуна 1938. године: „Ангажовати не значи изнајмити се. То не значи ‘дати на посудбу’ своје име или ауторитет. То не значи потписати ту и тамо. То не значи пријећи од робовања једној моди на робовање политичкој тактици. То нипошто не значи постати роб једне доктрине, већ, супротно, ослободити се и преузети ризике своје слободе.” 

[3] В. Denis de Rougemont: Politique de la Personne, Paris, 1934; Penser avec les mains, Paris, 1936. 

[4] Denis de Rougemont: Introduction u Europe and the Europcans, An International Discussion Max Beloffa, London 1957.

[5] В. посебно II, 7—9.

[6] Denis de Rougemont: Будућност је наша ствар, овде.

[7] Denis de Rougemont: Introduction u Europe and the Europeans. . .

[8] Emamel Berl: Hors du réel, у „La Table Ronde”, Paris, јануар 1957.

[9] Denis de Rougemont: нав, дело.

[10] „Продаја положаја у Француској допринела је нестанку скупштине државних сталежа (која се последњи пут састала 1614—1615), а затим и слабљењу покрајинских скупштина. Новац је кључ којим бар до средине XVII века елита трећег сталежа отвара државна врата, њиме та елита полако али сигурно потчињава племство.” (Pierre Cahunu: Цивилизација класичне Европе, I, I, Београд, 1977)

[11] В. Драгош Калајић: „Мислим латински — дакле постојим”, Вјесник од 25. априла 1987.

[12] Данте: Paradiso, V, 80-81.

[13] В. Jean-Jacques Servan Schreiber: Le défi ameri­cain, Paris, 1967. (Са нашег становишта, у наведеној синтагми, предикат може означавати само географско седиште централа планетарне мреже неоколонијализма, јер је и администрација САД само сервис у служби „Интернационале капитализма”.)

[14] В. Драгош Калајић: Смак света (поглавље „Долар”), Загреб, 1980; Дизајн нове Бабилоније, у „XXI век”, бр. 3, Београд, 1986.

 

Извор: Denis de Rougemont, Будућност је наша ствар, „Књижевне новине“, библиотека „Кристали“, Београд, 1989.