FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

IN MEMORIAM 

Уистину сам срећан што могу бити с вама приликом инаугурације 327. академске године овога старога и врло цењеног универзитета. Мото Харварда је "VERITAS". Многи од вас већ су открили а други ће то закључити током њиховог живота: чињеницу да нам истина измиче чим концентрација попусти, у исти мах остављајући привид као да је и даље следимо.

Овде се крије чести узрок неслоге. Такође, истина је ретко слатка, а скоро увек горка. Доза истине присутна је у мом данашњем говору којег држим као пријатељ, а не као противник. Пре три године у САД-у устврдио сам неке закључке који су били одбијени и наизглед неприхватљиви. Но, данас, многи људи слажу се са оним што сам тада говорио ... Подела у данашњем свету очита је и на кратак поглед. Сваки наш савременик спремно наводи две светске силе, обе већ у могућности да се међусобно униште. Међутим, разумевање ове поделе пречесто се своди на политичку категорију: илузија по којој се та опасност може уклонити успешним дипломатским преговорима или пак равнотежом оружаних снага. Истина је да је ова подела уједно много дубља и више отуђујућa, будући да има више пукотина него што се може опазити у први мах.

Овакве дубоке и бројне поделе носе са собом опасност од далекосежне катастрофе за све нас, управо како казује и древна истина: да краљевство - у овом случају, наша Земља- у себи раздељено, не може опстати. Користи се и појам Трећег света: дакле, већ говоримо о три различита света. Без сумње, дакако, број је и већи; но будући да смо преудаљени не успевамо то приметити. Свака древна и дубоко укорењена, засебна култура, нарочито ако се протеже већим делом земљине површине, твори један засебан свет, пун загонетки и изненађења за западњачки начин размишљања. У најмању руку, овде морамо споменути Кину, Индију, исламски свет, и Африку, уколико уистину за последња два примера можемо говорити као о једном.

Русија је припадала тој категорији хиљаду година, иако је западњачки начин размишљања систематски понављао грешку негирања њеног посебног карактера те је због тога није никада разумео, као што Запад ни данас не схвата Русију под комуниситичким јармом. Иако се може закључити да је у последњим годинама Јапан све више постао, заправо, Далеки Запад, приближавајући се увек изнова западњачким нормама (не говорим ово као некакав судија), Израел, држим, не би се требао посматрати саставним делом Запада, барем због кључне чињенице да јој је државно уређење чврсто повезано са религијом.

Не тако давно, релативно говорећи, малени свет модерне Европе олако је заузимао колоније широм земаљске кугле, не само без очекивања икаквог битног одупирања, него углавном и с презиром за евентуалне животне вредности покорених народа. Све се наизглед чинило као невероватан успех, без географских ограничења. Западно друштво проширило се победом људске независности и моћи. Одједном, двадесети век јасно је показало крхкост овога друштва.

Данас можемо видети како су освајања била кратка и неизвесна (ово, заузврат, указује на недостатке западњачког погледа на свет који је и довео до освајања). У овом тренутку односи са бившим колонијалним светом дошли су до супротне крајности те Западни свет неретко приступа прекомерном улагивању. Тешко је проценити величину трошка који ће некадашње колоније затражити од Запада и исто тако предвидети хоће ли бити довољно само напустити и последње колоније или пак одрећи се свега онога што поседује, како би успели подмирити насталу штету.

Но, инсистирајући слепило надмоћи и даље верује како би се неизмерна пространства наше планете требала развијати и сазрети до нивоа савремених западњачких система, најбољих у теорији и најпривлачнијих у примени; како су ти остали светови само привремено спречени (од стране злих вођа или због значајних криза или опет због сопственог неразумевања и примитивизма) у настојању да следе западну плуралистичку демократију и начин живота. Земље се процењује у односу на њихов напор и напредак постигнут у том смеру. Уствари, такав приступ плод је западњачког неразумевања сржи других свијетова- последица што их се све погрешно процењује користећи западњачку меру. Стварна слика развоја наше планете има врло мало везе са свим овим.

Тескоба подељеног света довела је до теорије приближавања водећих западних земаља и Совјетског савеза. Ради се о ублажавајућој теорији која занемарује чињеницу да се ови светови не приближавају један према другоме и да се ниједан не може претворити у другога без насиља. Осим тога, приближавање такође неминовно укључује прихватање нечијих недостатака, о чему је овде готово немогуће говорити.

Да се ​​данас обраћам публици у својој земљи, говорећи о општем поимању подела у свету, усредсредио бих се на потешкоће Истока. Но, будући да сам у присилном избеглиштву на Западу већ четири године и да се обраћам западњачкој публици, сматрам кориснијим усредсредити се на неке аспекте савременог Запада, онако како их ја видим.

Недостатак храбрости би могла бити најочигледнија функција коју спољни посматрач данас примећује на Западу. Западни свет је изгубио своју грађанску храброст, као целина и појединачно: у свакој земљи, у свакој влади, у свакој политичкој странци, и наравно, у Уједињеним нацијама. Тај недостатак храбрости особито се примети међу владајућим и интелектуалним елитама, остављајући утисак како је цело друштво изгубило храброст. Има много храбрих појединаца, но они немају одлучујући утицај у јавном животу.Политички и интелектуални службеници очитују депресију, пасивност и збуњеност у својим подухватима и изјавама, штавише, у самосврсним образлагањима како је реално, разумно, па чак интелектуално и морално оправдавајуће заснивати државну политику на слабости и кукавичлуку. Недостатак храбрости, на моменте личи недостатку зрелости, наглашава се ироничним повременим изливима и нефлексибилности с њихове стране у суочавању са слабим владама и земљама без подршке, или са пропалим фракцијама које се очито не могу супроставити. Међутим, уколико се суоче са снажним вођствима и претећим факторима, са агресорима или међународним терористима, остају затечени као парализовани и без речи.

Да ли је потребно истакнути како се недостатак храбрости од давнина сматрао првим симптомом пропасти?

При настајању модерних западних држава, основно начело било је да држава треба да служи човеку који живи слободно и тражи срећу. (Погледајте, на пример, Америчку декларацију о независности.) Технички и друштвени напредак током последњих деценија омогућио је, напокон, остварење тих тежњи: социјалну државу.

Сваки поједини грађанин примио је жељену слободу и толико материјалних добара који му у теорији гарантују постизање среће, барем у осиромашеном смислу речи који се појавио у последњим деценијама. (У том процесу превидели су, међутим, један психолошки детаљ: неугасиву жељу за поседовати још више и имати још бољи живот, труд који је на многа западњачка лица утиснуо забринутост па чак и депресију, иако се обично такви осећаји пажљиво крију. Ово увек присутно и напето натезање заузима читаву људску мисао, не остављајући ни најмањи простор слободном духовном развоју.)

Независност појединца од стране разноврсних притисака власти сада је била гарантована; већина људи имала је благостање у мери о којој њихови очеви и дедови нису нити могли сањати; постало је могуће одгајати младе људе према овим идеалима, припремајући их и усмеравајући их према телесном процвату, срећи, поседовању материјалних добара, новцу, и разоноди, усусрет готово неограниченој слободи избора ужитака. Ко би сада одбио све ово, зашто и због чега би неко требао да ризикује свој драгоцени живот ради очувања општег добра, а нарочито у небулозном случају када се безбедност властите нације треба бранити у некој далекој земљи?

Чак нам и биологија говори да високи степен заснованог благостања за живи организам није од користи. Благостање у животу западног друштва започело је, данас, скидати своју опасну маску.

Западно друштво одабрало је начин структуре која најбоље одговара његовим намерама, а могли бисмо је назвати легалистичком. Оквири људских права и онога што је исправно одређени су групом закона; ти оквири су врло широко постављени. Људи на Западу развили су поприличну вештину употребе, интерпретације, и манипулације закона (иако сами закони имају тенденцију да буде превише компликовани да би их просечан човек разумео без стручне помоћи). Сваки сукоб решава се према законској одредби и то се држи коначним ауторитетом.

Ако неко покуша превазићи легални оквир, ништа се више не захтева, нико не сме рећи да можда појединац ипак није у праву, и тражити да се суздржи или да се одрекне тих права, позивати на жртву и несебичан ризик: овако нешто би једноставно звучало апсурдно . Добровољно уздржавање је готово нечувено: свако жуди за што већим могућностима до крајње границе законских оквира. (Нафтна компанија законски је недужна када купи нечију иновацију нове врсте енергије како би спречила њену употребу. Произвођач хране законски је недужан када стави отров у свој производ како би дуже трајао: на крају, људи су слободни купити га или не.)

Провео сам читав свој живот под комунистичким режимом и могу вам рећи да је друштво које нема никакав објективни законски стандард заиста ужасно. Но, исто тако, друштво које се темељи на слову закона и не тражи ништа више не успева у потпуности искористити цео спектар човекових способности. Закон је прехладан и формалан да би могао имати добротворан утицај на друштво. Кад год се животно ткиво испреплете легалистичким везама, долази до стања духовне осредњости које парализује човекове најплеменитије импулсе. Једноставно ће постати немогуће супроставити се претећим изазовима овог века искључиво уз подршку законских структура.

Данашње западно друштво открило је неједнакост која постоји између слободе за чинити добра дела и слободе за чинити зло. Државник који жели постићи нешто врло конструктивно за своју земљу треба бити опрезан па чак и бојажљив; хиљаде хитних (и неодговорних) противника стоје уза њ цело време; парламент и медији стално ће га одбијати. Он треба доказати да му је сваки потез добро утемељен и апсолутно беспрекоран. Уистину, невероватна, заиста одлична особа која има на памети ретко виђене и неочекиване предлоге не добија ниједну прилику да се докаже; неколико замки ће јој се поставити већ од самога почетка. На тај начин осредњост превладава под маском демократских ограничења.

Заиста, није презахтевно оспоравати и компромитивати административну власт и њено слабљење које се догодило у драстичној мери у свим западним земљама. Заговарање права појединаца достигло је такав степен да је друштво у целини потпуно беспомоћно насупрот одређених појединаца. Време је, за Запад, да брани не толико људска права колико људске дужности.

С друге стране, деструктивна и неодговорна слобода попримила је неограничен простор. Чини се да друштво има врло слабу одбрану у борби са безданом човекове пропасти, на пример, у случају злоупотребе слободе у корист моралнога насиља над младима, користећи филмове пуне порнографије, злочина, и ужаса. Све ово сматра се слободом којој се, у теорији, млади људи могу супроставити користећи право да не гледају и не прихватају споменуте садржаје. Живот организован искључиво под легалистичким условима показује тако своју неспособност одбране против пропадања које доноси зло.

Шта рећи о мрачним областима јавног криминала? Законски оквири (особито у САД-у) толико су широки да осим утврђивања слободе појединца чак готово потичу злоупотребу исте. Кривац може проћи некажњено или примити незаслужену благост- све то уз подршку више хиљада грађана. Када власт заиста уложи много муке да искорени тероризам, јавно мњење одмах је окривљује како тобоже крши грађанска права терориста. Постоји подоста оваквих случајева.

Овај нагиб од слободе према злу догађао се постепено, али очито је да произилази из једне хуманистичке и доброћудне идеје према којој човјек- господар света- не носи никакво зло у себи, те како су сви животни недостатци последица погрешно замишљених друштвених система, који се, дакле, морају исправити. Зачудо, иако су најбољи друштвени услови постигнути на Западу, још се дешава велики број злочина; чак их има и више него у сиромашном и безаконито Совјетском савезу. (У нашим затворима има много људи који се сматрају криминалцима, но већина их никада није починила злочин; покушали су само одбранити сами себе од безаконске државе служећи се средствима која су ван законских оквира.)

Медији, такође, уживају највећу могућу слободу. Но, на који је начин користе?

Опет, и у овом случају најважнији је чинилац не прекршити неку законску одредбу. Нема истинске моралне одговорности за извртање и несразмерност. Какву одговорност има новинар или медијска кућа према читатељству или према историји? Ако су обмањивали јавност нетачним информацијама или погрешним закључцима, или пак допринели грешкама на државном нивоу, знате ли за иједан случај новинара или медијске куће који су изразили жаљење због нанесене штете? Наравно да не; то би увелико утицало на пад продаје. Штета се може нанети целој земљи, но новинар ће увек остати недужан. Највероватније је да ће заправо почети заговарати управо супротне ставове од својих пријашњих, с још већим самопоуздањем.

Управо зато што се тражи тренутна и уверљива информација, постаје нужно служити се нагађањем, гласинама и претпоставкама како би се попуниле празнине, док се ниједна од тих неће оповргнути; с временом остају присутне у читатељевој меморији. Колико се наглих, незрелих, површних и погрешних закључака доноси свакодневно, збуњујући читаоце, а након тога никоме ништа?

Медији могу играти улогу јавног мњења или га погрешно обликовати. Тако, догађа се да се терористи представља као хероје, откривају се државне тајне кључне за националну безбедност, или сведочимо уништавању приватности познатих особа по начелу "свако може знати све о свему". (Међутим, овде се ради о лажном начелу неваљалога доба; много је већа вредност људима одузетога права да не знају- имати божанске душе слободне од оговарања, бесмислица и испразног говора. Особа која ради и живи смислен живот нема потребу за овим претераним и оптерећујућим током информација.)

Ужурбаност и површност- ово су две болести душе двадесетог века и најочигледније се примећују у медијима. Подробна анализа некога проблема за медије је анатема; у супротности је са њиховом нарави. Медији се служе само сензационалистичким наводима.

Било како било, и као такви, медији представљају највећу моћ у земљама Запада, превазилазећи законодавну, те извршну и правну моћ једне земље. Ипак, хтео бих питати: по којем закону су били изабрани и коме одговарају? На комунистичком Истоку, очито је да је новинар запослен као државни службеник. Но, ко је гласао да новинари на Западу задобију позиције моћи, на колико времена, и с којим повластицама?

Постоји још једно изненађење за онога ко долази из тоталитаристичког Истока са својим строго унифицираним медијима: открива се заједничка група приоритета унутар западних медија као целине (дух времена), уопштено прихваћени начини доношења закључака и можда заједнички корпоративни интереси, с резултатом који је заправо унификација а не тржишно такмичење. Слобода без премца постоји за медије, но не и за читаоце, зато што медији углавном преносе, на снажан и недвосмислен начин, она становишта која се превише не супростављају њиховим сопственим или пак неком општем тренду.

На Западу се без икакве цензуре и врло пажљиво одељују модерни трендови мисли и идеја од оних који нису такви, док се потоњи, иако никад нису били забрањени, врло ретко могу пронаћи у часописима, књигама или на универзитетима. Ваши учењаци су слободни у легалном смислу, но закопани су идолима превладавајућих трендова. Не постоји отворено насиље, као на Истоку; међутим, избор који диктира мода и потреба да се задовоље масе често спречава најнезависније особе да допринесу јавном животу те омогућава опасне инстикте стада који блокирају угрожавајући напредак истога.

У Америци, примио сам писма од врло интелигентних лице- на пример, професор на удаљеном малом факултету који би могао учинити много за обнову и спасење своје земље, но народ га не може чути јер му медији неће дати простора у јавности. Ово доводи до јаких предрасуда великог броја људи, до слепила које је погубно у нашој динамичној ери. Као пример тога можемо навести самообмањујућу интерпретацију о стању ствари у савременом свету који функционише као камени оклоп око човјековог ума, до те мере да га ни гласови грађана из 17 источноевропских и источноазијских земаља не могу пробити. Једино што га може сломити је неумољива гвоздена полуга догађаја.

Навео сам неколико функција западњачког начина живота које на први поглед изненаде и шокирају придошлице. Намена и оквир овог говора не допуштају ми следити такав преглед ствари, особито размотрити утицај тих карактеристика на кључне аспекте живота једнога народа, као што су основни одгој и образовање, високо образовање у хуманистичким наукама те уметност.

Готово се универзално прихвата да Запад показује целом свету пут према успешном економском напретку, иако је у последњим годинама поприлично заказао због хаотичне инфлације. С друге стране, многи људи који живе на Западу незадовољни су са својим друштвом. Презиру га или оптужују да више није на нивоу зрелости човечанства. Због тога многи нагињу према социјализму, који је лажна и опасна опција.

Надам се да нико неће схватити моју делимичну критику западног система као својеврсно предлагање социјализма као алтернативе. нe; имајући искуство земље у којој се социјализам остварио, немам га намеру заговарати као алтернативу. Математичар Игор Шафаревич, члан Совјетске академије наука, написао је изврсно аргументирану књигу с насловом Социјализам; ради се о озбиљној историјској анализи која показује да социјализам било какве врсте и изгледа води потпуном уништењу људскога духа те срозавању човечанства у смрт. Књига је штампана у Француској пре две године и нико је досада није побио. Ускоро ће изаћи и у САД-у, на енглеском језику.

Но ако би ме неко упитао да ли бих Запад, какав је данас, препоручио као модел за своју земљу, јасно бих му морао одговорити негативно. Не, не бих могао препоручити ваше друштво као идеал за трансформацију нашег. Кроз дубоко трпљење, народ у нашој земљи дошао је до духовног напретка толиког интензитета да му западни систем у тренутном стању духовне исцрпљености не изгледа привлачно. Чак и функције вашега живота које сам управо навео страшно су ожалошћујуће.

Чињеница која се не може негирати је слабљење људске личности на Западу док је на Истоку постала све чвршћа и снажнија. Шест деценија за наше људе и три за људе у источној Европи; кроз ово време прошли смо духовну обуку много напреднију од искуства на Западу. Компликовано и смртоносна дробљење живота произвело је јаче, дубље, и занимљивије личности од оних које доноси стандард западњачког благостања. Дакле, када би се наше друштво претворило у ваше, догодио би се напредак на неким подручјима, али исто тако и губитак у другим изузетно важним аспектима.

Сигурно, друштво не може остати у бездану безакоња, као што је то случај у нашој земљи. Али исто тако понижавајуће је остати на бездушној и монотоној површини легализма, као што је то случај у вашој земљи. Претрпевши деценије насиља и угњетавања, човекова душа тежи за нечим узвишенијим, милијим и чишћим од онога што представљају данашње животне навике маса, које се уводе "делећи визиткарте" помоћу одвратне инвазије комерцијалног оглашавања, телевизијске ошамућености и неподношљиве музике.

Све ово уочавају многобројни посматрачи из осталих светова наше планете. Западњачки начин живота има све мање изгледе да постане моделом другима.

Постоје симптоми којима историја указује и упозорава угрожено и умируће друштво. Неки од тих су, на пример, опадање уметности или недостатак врлих државника. Заиста, упозорења су понекад врло јасна и конкретна. Центар ваше демократије и културе изгуби напајање електричном енергијом на неколико сати, и одједном гомиле Американаца почињу да пљачкају и пустоше. Стога, глатки слој на површини је засигурно врло танак, друштвени структура прилично нестабилана и нездрава.

Но борба за нашу планету, телесна и духовна, борба космичких димензија, није нека нејасна ствар будућности; већ је започела. Снаге зла покренуле су свој одлучујући напад. Њихов притисак можете осетити, док су ваши екрани и новине пуни намештених смешака и подигнутих чаша. Шта се слави?

Како је дошло до овог неповољног односа снага? Како је Запад завршио од свог победничкога полета у садашњој слабости? Да ли је било погубних преокрета и губитака смера у његовом развоју? Чини се да није. Запад је наставио непоколебљиво напредовати у складу са постављеним друштвеним намерама, уз запрепашћујући напредак у технологији. Одједном, нашао се је у садашњем стању слабости.

То значи да грешка мора бити у самом корену, у темељима модерне мисли. Алудирам на преовлађујући западњачки поглед на свет у модерном времену. Мислим на тај поглед који је настао у Ренесанси и који је нашао свој политички израз у Добу просветитељства па до данас. Постао је основа за политичку и друштвену науку те би се могао назвати рационалистички хуманизам или хуманистичка аутономија: аутономија од било какве надљудске силе, коју је човек прогласио и примењивао. Такође, може се назвати антропоцентричност, човек схваћен као средиште свега.

Преокрет који је покренула Ренесанса вероватно је био историјски неизбежан: Средњи век је требао завршити природним током због истрошености, будући да је остварио неподношљиво деспотско гушење човекове телесне природе у корист духовне. Но, тада смо се одвратили од духа и пригрлили све што је материјално, опет превише и несразмерно. Хуманистички начин размишљања, који се прогласио нашим водичем, није дозволио постојање зла као таквога у човеку, нити се држао било чега гругог,највећи циљ, је постизања среће на земљи. Тиме је поставио модерну западну цивилизацију на опасан пут поштовања човека и његових материјалних потреба.

Све што се налазило ван телесног благостања и гомилања материјалних добара, сва друга људска подручја и карактеристике које су захтевније и узвишеније нарави, била су остављена изван пажње државе и друштвених система, као да човеков живот није имао никакав узвишенији значај. На тај начин оставио се простор злу, и његови налети данас ударају без ометања. Слобода пер се ни у најмању руку не решава све проблеме човекова живота него чак и дода понеке.

Но у раним демократским друштвима, као у време зачетка америчке демократије, сва људска права проглашена су на чињеници да је човек Божије створење. То јест, појединац је примио слободу условно, под претпоставком његове трајне религиозне одговорности. Ово је наслеђе претходних хиљаду година. Пре двеста или чак пре педесет година, чинило би се немогућим да појединац, у Америци, прими неограничену слободу без икакве улоге, него само поради задовољавања његових прохтева.

Потом, међутим, сва слична ограничења постепено су нестала на читавом Западу: појавила се потпуна еманципација од моралне баштине хришћанских векова заједно са њиховим огромним залихама милосрђа и жртве. Саздања држава све више су постајала материјалистичка. Запад је коначно остварио човекова права, па чак и више од тога, но човеков смисао одговорности према Богу и друштву постајао је све мутнији и мутнији. У последњим деценијама, легалистичка себичност западњачког приступа према свету достигла је свој врхунац и свет се нашао у жестокој духовној кризи те политичком застоју. Сва прослављена технолошка достигнућа, укључујући и истраживање свемирских пространстава, не оправдавају моралну беду двадесетог века, коју нико није могао замислити чак ни у деветнаестом веку.

Како је хуманизам током свога развоја постајао све више материјалистички, тако су његове идеје све више користили социјализам а затим и комунизам, те је Карл Марк 1844. године могао устврдити: "комунизам је природни хуманизам."

Ова изјава и није толико неразумна. Не могу се не приметити исти блокови у темељима истрошеног хуманизма и било којој врсти социјализма: неограничени материјализам; слобода од религије и религиозне одговорности (која под комунистичким режимом доводи до антирелигијског диктаторства); фокус на друштвене структуре са наизглед научним приступом. (Ово последње је карактеристично за Доба просветитељства и марксизам.) Није случајно да се читава комунистичка реторика врти око Човека (са великим Ч) и његове земаљске среће. На први поглед изгледа као да се ради о неумесном поређењу: заједничке карактеристике у начину размишљања и живота на данашњем Истоку и Западу? Но, таква је логика материјалистичког развоја.

Штавише, међусобни однос је такав да материјалистичка струја на крајњој левици, те тиме и најконзистентнија, докаже се увек јачом, привлачнијом, и победничком. Хуманизам који је изгубио своју хришћанску баштину не може превладати у том сучељавању. Током прошлих века и у последњим деценијама, како је процес бивао све оштрији, однос снага био је следећи: радикализам је неизбежно уклонио либерализам, но затим се предао пред социјализмом, који се на крају није могао супроставити комунизму.

Комунистички режим на Истоку могао је издржати и расти захваљујући одушевљеној подршци огромног броја западних интелектуалаца који (сматрајући се у сродству) су одбијали уочити комунистичке злочине, и кад је то постало немогуће, покушали су их оправдати. Проблем и даље остаје: у нашим источним земљама, комунизам је доживео потпуни идеолошки пораз; вреди мање од нуле. Но, западни интелектуалци и даље гледају на њега са занимањем и саосећањем, и управо због тога невероватно је тешко за Запад опирати се Истоку.

Овде не расправљамо о некаквој катастрофи након светскога рата и последицама које ће оставити на друштво. Али док год се ујутро будимо под мирним сунцем, требамо живјети свакидашњи живот. Једна је катастрофа, додуше, врло присутна међу нама. Говорим о несрећи аутономне, неверничке и хуманистичке савести.

Поставила је човека као мерило свих ствари на земљи- несавршеног човека, који никада није слободан од охолости, себичности, зависти, испразности, те од још десетак других недостатака. Сада плаћамо за грешке које нису биле процењене на почетку пута. На путу од Ренесансе до наших дана обогатили смо наше искуство, но изгубили смо концепт Најузвишенијег и Савршеног Бића које је обуздавало наше страсти и нашу неодговорност.

Положили смо превише наде у политику и друштвене реформе, да бисмо касније открили како смо лишени онога најдрагоценијег: нашега духовног живота. На Истоку га спутава партијска банда, а на Западу трговинска. Ово је срж кризе: подела у свету мање је застрашујућа од саме сличности болести која погађа његове главне делове.

Уколико би човек био рођен искључиво да буде срећан, као што тврди хуманизам, онда не би био рођен да умре. Будући да је његово тело осуђено на смрт, његов задатак на земљи очигледно мора бити више духовна: не искључиво подилажење свакодневном животу, не потрага за најбољим могућим начином да придобије материјална добра и потом их безбрижно ужива. Напротив, мора бити испуњење једне трајне и искрене дужности, како би његов животни пут постао изнад свега искуство моралнога раста: напустити живот као бољи човек од онога какав га је започео.

Од пресудне је важности поново проценити лествицу људских вредности; њена данашња нетачност је запрепашћујућа. Није могуће свести процену успешности председничкога мандата на питање пораста годишње плате по становнику или о доступности горива. Једино уз добровољно подстицање ненаметнутога и спокојног уздржавања у нама самима човечанство може превазићи свет материјализма.

Било би назадно данас држати се фосилизованих формула из Доба просветитељства. Такав друштвени догматизам оставља нас беспомоћним пред захтевима нашег времена.

Чак и ако смо поштеђени уништења које оставља рат, живот ће се нужно требати променити како не би пропао препуштен самом себи. Не можемо избећи преиспитивање основних дефиниција о људском животу и о друштву. Је ли истина да је човек изнад свега? Постоји ли Виши Дух изнад њега? Је ли исправно да људски живот и друштвене активности дефинише искључиво материјална експанзија? Је ли допуштено промовисати такву експанзију науштрб нашега духовног живота?

Уколико свет још није дошао до свога свршетка, засигурно се налази на историјској прекретници, по важности једнакој прелазу из Средњега века у Ренесансу. Од нас ће захтевати духовни огањ: морамо се уздићи на нови ниво погледа, на нови степен живота, где наша телесна природа неће бити проклињана, као у Средњем веку, но што је још важније, наше духовно биће неће бити гажено, као у модерној ери.

Узлажење је слично успињању на слиједећу антрополошку етапу. Нико на земљи нема други пут који му преостаје осим - према горе.

(Уводни говор Александра И. Солжењицина на Универзитету Харвард, 6. јун 1978.)

Превод: Иван Перковић 

BITNO.net